Сутра 25 година од Ћопићеве смрти

БЕОГРАД – Сутра се навршава 25 година од како је одлучио да, у потрази за неким бољим светом, овај напусти знаменити српски писац Бранко Ћопић.

Његово име тада је уписано не само у бесмртнике, већ и међу оне којима изузетан осећај за правду и праведност није дозвољавао мирење са стварношћу другачијом од оне за коју се борио.

Рођен првог дана 1915. у Хашанима, у Босанској крајини, тадашњој Аустро-Угарској, почео је да пише још као ђак Учитељске школе коју је завршио у Бања Луци. Пре Другог светског рата објавио је збирке приповедака „Под Грмечом”, „Борци и бјегунци” и „Планинци”.

У партизанском покрету учествовао је од 1941. године и током рата наставио са писањем, тако да је пре завршетка рата за децу написао „Приче партизанске” и збирку песама „Огњено рађање домовине”.

Филозофски факултет завршио је у Београду и већ као студент скренуо је на себе пажњу књижевне критике. Она је забележила да је Ћопић, „надахнут и спонтан у свом књижевном раду, добар опсерватор и познавалац живог народног говора, а уз то ведра духа и са истанчаним смислом за хумор, лако и брзо освојио најшире слојеве читалачке публике”.

Поред три романа:"Пролом”, „Глуви барут” и „Не тугуј, бронзана стражо”, познате су његове приповетке „Роса на бајонетима”, „Сурова школа”, „Одабране ратне приповетке”, „Изабране хумористичке приче”, „Драги ликови”, „Дожвљаји Николетине Бурсаћа”, а за „Башту сљезове боје” је добио „Његошеву награду”.

Преко петнаест књига за децу, међу којима приповетке „Босоного ђетињство” и роман „Орлови рано лете”, сврставају га у једног од најбољих дечјих писаца свих времена с подручја бивше Југославије.

Терен са кога је Ћопић претежно црпео грађу за своје приповедачко стваралаштво био је његов завичај, Грмеч и подгрмечки крај.

У приповеткама насталим пре рата највише су га занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, о којима је причао језиком пуним бриге и разумевања.

Ти његови јунаци су свет заборављених, усамљених и одбачених људи који безгласно тугују због зла коме не могу и не умеју да се супроставе.

Добар део његовог стваралаштва у прози хумористично је интонирао.

Хумор се налази у природи и менталитету његових јунака, који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину духа и насмеју се сопственој невољу.

Откривао је ситне људске мане и недостатке, па се тако десило да је о мирним временима приповедао с тугом, а о ратним – ведро и насмејано.

Дела, којима је завредео и чланство у Српској академији наука и уметности и Академији наука и уметности Босне и Херцеговине, преведена су на руски, енглески, француски, немачки, украјински, пољски, чешки, бугарски, словеначки и мађарски језик.

Цео радни и животни век након Другог светског рата Бранко Ћопић је провео у Београду, али је врло често путовао по Југославији и европским државама.

Иако је припадао народноослободилачком покрету, као човек великог образовања, осећаја за правду и праведност, критички је гледао на стварност.

Као једно од најпознатијих таквих дела била је „Јеретичка прича” због које је касније трпео велике ударе тадашње комунистичке партије на власти, државних органа, па и самих колега.

Таквих прогона било је много, па је историчар књижевности Ратко Пековић то сабрао у књигу „Суданије Бранку Ћопићу” која сведочи о проблемима са којима је писац био суочен не само у књижевном животу.

Претпоставља се да су ти прогони и немирење са стварношћу другачијом од оне за коју се борио били главни разлог самоубиства великог писца.