Фантом поново вози

Филм режисера Јована Тодоровића и продуцента Богдана Петковића „Београдски фантом”, који говори о Влади Васиљевићу, Београђанину који је 1979. украо бели „порше тарга 911”, а затим десетак вечери излуђивао милицију својим вратоломним вожњама на Славији, премијерно ће бити приказан 29. марта у Сава центру. Овај филм је првенствено играни, али су коришћени и аутентични интервјуи и архивски снимци. Очекује се да ће анимирати све оне који се сећају тих вратоломија пре тридесет година.

За снимање „Београдског фантома”коришћен је плави „порше” који је за потребе филма офарбан у бело. Музичку подлогу у филму, поред оригиналне музике Немање Мосуровића, чине и арије Бисере Велетанлић као и досад необјављени снимци џез оркестра Радио Београда.

Те ране јесени 1979. године, пажња грађана престонице оне велике Југославије била је усмерена према фантому из „белог поршеа”. Мистериозни возач у украденом аутомобилу јурио је тргом Славија правећи у поноћним сатима прави спектакл и непрекидно успевао да побегне милицији. Већ тада је било пуно култних прича о њему и пуно измишљотина: Возио је улицама по центру града, невероватном брзином од 200 километара на сат, јурцао у супротном смеру, пролазио кроз (/slika2)црвено светло, а да при том никог није повредио. Сваке вечери, полиција је покушавала на све могуће начине да га ухвати, али безуспешно. Сва пажња тадашњег веома организованог друштва била је усредсређена на њега, Владу Васиљевића, кога су Београђани назвали Фантом. Сваке ноћи, пре него што би сео за волан украденог луксузног возила, Влада се јављао у програм Радија „Студио Б” и најављивао куда ће те вечери протутњати у белом „поршеу”. Десет вечери заредом. Више хиљада људи би се потом окупљало по центру града и нестрпљиво чекало да га види.

Сви су причали само о њему. Постао је херој града. Његове вратоломне вожње биле су први бунтовнички догађај у Београду. Од тада се, како причају многи очевици Владиних вожњи, „нешто” у нашем главном граду променило. Причало се да је он радио на гробљу, па да је украо Горану Бреговићу аутомобил. Истина је да је украо бели „порше” са немачким таблицама, чији је власник био Ивко Плећевић, тенисер, који би, тадашњим својим наступима на тениским теренима, данас могао да се упореди са Јанком Типсаревићем или Ненадом Зимоњићем. Тај „порше” је добио на турниру у Берлину, уз новчану награду две године раније.

Аутентични „порше 911 тарга” је слупан и власник га је накнадно продао једном колекционару. Мора и да се зна да Владимир Васиљевић није пркосио систему нити га је то интересовало. Он је само волео добре и брзе аутомобиле. Модел који је коришћен у филму сличан је Фантомовом „поршеу”.

Тадашњи млади Београђани су све доживљавали као митски догађај, пркос систему, доживели су све као невиђену фешту.Тито је тада био на Куби, у званичној и пријатељској турнеји и посети Фиделу Кастру а било какво „таласање” у његовом одсуству могло је да се измакне контроли, погрешно схвати и добије неслућене негативне размере.

(/slika3)Машту режисера Јована Тодоровића пре пет године заголицала је истинита прича о Влади Васиљевићу, возачу у белом „поршеу”. Као студент режије Јован је одмах пожелео да живот главног јунака, легенде града представи кроз свој дипломски рад – дугометражни филм за велико платно.

– За мене то је била феноменална, истинита, холивудска, акционо слојевита прича која одговара мом профилу и супертема из сјајног временског периода, неоптерећена политиком. Зашто је не оживети. Решио сам да то урадим – каже Јован.

(Фото:репортер Илија Богдановић, очевидац, тада младић, тек запослен у ЈАТ-у као стјуарт, с љубављу према фотографији, мануо се тада свега и решио да ухвати фотоапаратом Фантома на делу:

– Та 1979. била је стабилна и мирна. А онда као из ведра неба, појавио се неки „фантом”. То је био страшан изазов за мене. Решио сам да га овековечим. Срећа је да сам за то време имао добру опрему и добре, осетљиве филмове које сам неколико дана раније купио у Њујорку. Прво што сам чуо је да неки бели „порше” јури 200 на сат, преко раскрснице код Лондона и да се јавља Студију Б где ће и кад проћи. Била је невиђена фрка. Гомила је расла, чекао га је народ. И на Славији и на Аутокоманди... Проценио сам да је Славија место где ћу га сигурно срести. Ангажовао сам Вука Томановића, првака Југославије у мотоциклизму, да припреми мотор ако треба да га јуримо. Укључио сам и једног другара таксисту који је имао радио-станицу да смо у току где пролази – присећа се Илија Богдановић после 30 година.

– Прво сам успео да усликам само аутомобил у пролазу, али нисам ухватио лик. А онда десету или једанаесту ноћ, посрећило ми се. Улетео ми је у кадар. Сликао сам га са неколико метара. Ухватио сам му фацу кроз ветробран. Имао сам трему док сам ишао кући да развијем филм и уверим се да ли ми је то све успело. Јесте. И онда, дилема. Шта са том фотографијом. Ако је објавим, бићу тај који га је „провалио” и поломиће му кости. Нисам хтео да га носим на души, а негде сам и навијао за њега. Био сам испред хотела „Славија” у тренутку када је он „поршеом” ударио у аутобус постављен као барикада. Пре ударца отворио је врата и успео после судара да истрчи и побегне кроз масу народа која се размакла, а кад су полицајци почели да га јуре, спречили су их да га стигну. Тако је Влада успео да побегне милицији – прича Богдановић.

Тада га је неко препознао и пријавио. Ухапсили су га неколико дана касније. Одлежао је две и по године затвора, изашао а онда погинуо у „лади” на аутопуту ка Нишу. Тако је отишао у легенду. Сада је све то преточено у филмски мит.

Озрен Милановић