Политичка стабилност и уштеде

Не ради се само о уштеди материјалне природе. Реч је и о уштеди коју је потребно остварити кад је у питању друштвена енергија, јер ни она није неисцрпна. Између осталог, она се испољава у демографској живости. У том смислу, Србија спада међу десет најстаријих друштава на свету, с просечном старошћу од 40,6 година. Ова чињеница говори да ће становништво у Србији морати да ради дуже но у другим друштвима. Радиће се дуже, без обзира на исход најновије привредне кризе у свету.

Један од сталних извора скупоће живота у Србији јесте политички систем. Он је застарео, корумпиран и ако се ускоро не промени, сломиће се пре или доцније. Унеколико, он подсећа на политички систем Италије после Другог светског рата. Италијански систем је слом доживео неколико година после пада Берлинског зида. Тада је, наиме, било излишно жмурити над криминализацијом његових странака и водећих политичара. Он се урушио пред оправданим нападима судства, па су неке старе политичке странке, нпр. Демохришћанска или Социјалистичка нестале пред доказима које је тужилаштво подастрло. Неке политичке личности које су обележиле италијанску политичку сцену, такође, морале су да буду „склоњене” или у затвор (демохришћанин Ђулио Андреоти) или да побегну у иноземство (социјалиста Бетино Кракси). Па ипак, нови политички систем и нове политичке странке, нпр. Напред Италијо Силвија Берлусконија, нису успеле да избегну замке корупције. Криминализација је за нијансу мања, али је присутна.

Нефункционални и корумпирани политички систем, утемељен и у политичкој култури Италије, те мешање страних сила, којима је као такав одговарао, уносили су политичку нестабилност испољавану у честим изборима и политичким аферама, што је коштало италијанске пореске обвезнике у материјалној сфери и грађане Италије у политичкој сфери.

Када је Србија у питању, јасно је да је политички систем накарадан и скуп. Сведено на апсурд – зар није јефтиније да посланика буде десетак, из сваке странке по један или два, но 250? Наиме, ако посланици дословце понављају оно што се одлучи на страначким форумима, онда је беспотребно да их има 250. Уколико би, пак, региони у Србији слали посланике у скупштину, онда би и свих 250 могло да чини одговарајући број. Но, демократски кључ је у томе да они представљају не само странку, већ и људе који су их из неког региона својим избором послали у скупштину.

Осим тога, потребно је да скупштина представља не само место страначког сукобљавања, већ и политичке сарадње у циљу унапређења благостања грађана и целе политичке заједнице. Другим речима, потребно је да политичка заједница својом стабилношћу јемчи напредак својим грађанима уколико они у свом делању поштују законе који су донети у складу с владавином права. Политичка стабилност се постиже тако што све политичке странке имају на првом месту општи интерес пошто су свесне да у противном доводе у опасност не само страначке тежње већ и опстанак државе и народа. Зато су, пак, неопходни грађани који за странчарење кажњавају странке за које су, можда, раније чак и гласали. Чини се да број освешћених грађана расте из годину у годину.

Напослетку, ипак, ваља нагласити да политичка стабилност не зависи само од зрелости бирача и политичких странака у Србији, као и од њихове воље да одоле устаљеном диктату политичке културе. Ако би, наиме, као што има наговештаја у америчкој штампи и невладиним круговима са добрим везама са вођством Стејт департмента, дошло до дипломатско-правног напада на Републику Српску с циљем њеног укидања или свођења Срба у БиХ на безначајност коју је могуће по вољи већине прегласавати у БиХ, онда би политичка стабилност Србије, БиХ и Балкана била за дужи период уздрмана, ако не и онемогућена. Тада би се релативна политичка стабилност могла изградити само посредством неког вида владе националног јединства (у којој не би могло бити места за СРС, будући да ова странка представља негацију цивилизације, а њено присуство у влади могло би само отежати било какво дипломатско делање). У том случају, међутим, требало би на дужи период заборавити на материјални напредак, а циљ би био да се у оквиру ЕУ, као и у другим многољудним земљама, придобијају пријатељи који би се супротстављали диктату САД на Балкану и у другим деловима света.

Доктор социологије, Филозофски факултет Београд