Слаба корист од трговине

Један рутински државнички посјет до којега је дошло недавно, оцијењен је у разним медијима као прекретница у хрватско-србијанским односима. Дакле, у међудржавним, а не међунационалним односима (не у хрватско-српским односима, ако се има у виду да хрватска влада, чији је предсједник посјетио Београд, захваљује своју парламентарну већину водећој странци хрватских Срба и да је у тој влади један Србин потпредсједник). Упозорено је да су у новије вријеме, посебно након хрватског признавања косовске самосталности, тужбе за геноцид и најављене протутужбе, ти односи кренули силазном путањом и да никад након ратова деведесетих година нису били на нижим гранама.

Оптимизму, дакако, не треба много. Но, реалисти ће с правом упозорити да неколико протоколарних геста не могу прикрити тегобне наслаге насљеђа новијих и мање нових збивања. Јачање трговине свакако може допринијети нормализацији, али трговина (и опћенито економија) не могу велом заборава прикрити још увијек живе ране. Под идеалним ће околностима биологија својом неумитношћу ријешити проблеме отворених рана: кад изумру посљедње жртве ратова и насилних српско-хрватских и хрватско-српских сукоба – ствари би се могле нормализирати, а зла и злочини минулих времена могли би попримити карактер сјећања својствен, примјерице, актуалним њемачко-француским односима. Наравно, све је то могуће само под претпоставком да нових сукоба више не буде, дакле да не буде и нових жртава и нових ресантимана.Сви одговорни представници обију држава куну се да никад више неће бити српско-хрватских ратова. Не преостаје нам него да вјерујемо у искреност њихових заклињања и да се надамо изостанку нових констелација које би вриједност тих заклињања могле претворити у еквивалент данашњој вриједности онодобних заклињања у братство и јединство.

Није, међутим, средишњи проблем хрватско-српских и хрватско-србијанских односа у озлојеђености жртава злочина који су у протеклим сукобима чињени с обје стране (нећемо мјерити њихов опсег, али ваља рећи да су злочини највећим дијелом чињени против цивилног становништва). Највеће извориште проблема састоји се у доминантној атмосфери у обје земље. А ту атмосферу, коју шире водећи представници тзв. националне интелигенције, значајан дио медија, незанемарив дио већинских вјерских заједница и њихових медија, а којој – уз часне изнимке – подилази мејнстрим политика, у битном смислу обиљежавају идеја националне хомогености, релативизирање злочина прошлости (које иде од најобичнијег прешућивања и игнорирања нечега што не би требало имати везе с будућношћу, преко нијекања да су с „наше стране” икакви злочини чињени, потом преко оповргавања могућности да се у праведном рату уопће и могу чинити злочини.Па све до оправдавања властитих злочина злочинима друге стране),наглашавања„наше аутентичности” (насупрот „њиховој” бизантинској или латинској покварености и пријетворности) и самодовољности. Наравно, ако се на темељу такве органске визије националне заједнице евидентни и доказани злочинци властитој јавности приказују као јунаци и освједочени родољуби/домољуби (па се то не односи само на „хероје” и „витезове” из недавних ратова него се све упорније проширује и на освједочене квислинге из Другога свјетског рата), онда ни јачање трговине и увид у друге прагматичне користи од добрих међусусједских односа не могу помоћи дубинској нормализацији – не могу изазвати ефекте ослобађања од демонизације оне друге стране. Ако су неки доказано чинили злочине над „нашима”, а „њихови” (академици, свећеници, медији, политичари) их проглашавају јунацима и патриотима – како да „ми” вјерујемо „њима”? А цијелу ту ствар још више заоштрава и проблематизира податак да су многи међу духовним инспираторима злочина (од „хуманог пресељења” па до „духовне обнове нације”) међу нама, да су угледни академици и у широј јавности лишени било какве сумње да би могли имати икакве везе с одговорношћу.

Нису, међутим, само они одговорни. Сви смо ми одговорни, у различитој мјери, додуше, али нитко тко је био сувремеником збивања деведесетих година не може се унапријед ослободити (макар само моралне) одговорности, чак и ако је очигледно да се може ослободити кривње. И што се прије већина грађанки и грађана у обје земље суочи с властитом одговорношћу – то су веће шансе да се ово најновије заклињање на вјечни хрватско-српски и хрватско-србијански мир не изјалови попут некадашњих заклињања у братство и јединство.

Професор Филозофског факултета у Загребу