Између сарадње и неспоразума

У тренутку када и највећи играчи на светској сцени прагматично ресетују своје односе и они кључни из нашег региона – Србија и Хрватска – приступају њиховом подешавању. Заправо, тражи се нова фреквенцијa, у промењеним условима. Економска криза прелиласе и на простор у коме се, с једне стране, још видају ратне ране и фрустрације, а с друге, већ нестрпљиво истичу јасне аспирације за коначан улазак у ЕУ. Економска криза утиче на прерасподелу приоритета и имаће последице на стање у обе државе, на њихове међусобне односе, а сигурно и на пројекције лидера и елита. Време и капитал су дефицитарни у региону, уосталом као што је „дефицитарно” и „хоризонтално партнерство”. Колико год су се у последњих неколико година променили односи у региону, чини се да обе стране разумеју да је остала непромењена потреба за очувањем политичке стабилности и безбедности, чега нема без сталног дијалога и сарадње међу суседима.

До сада нимало или ретко коришћене речи: интереси, флексибилност, међузависност, па и солидарност постају кључне у дијалогу Србије и Хрватске. Управо то би био основни утисак после недавне посете хрватског премијера Санадера Београду и разговора с домаћином Цветковићем и председником Тадићем. Поготово је битно то што подршка интензивнијем дијалогу и сарадњи долази од Тадића и Санадера као лидера две најјаче политичке странке.

Односи Београда и Загреба ће се, вероватно и убудуће, кретати између сарадње и неспоразума. Ипак, отворени разговор и права дијагноза још несавладаних проблема пут су за смањење простора за увек скупе а понекад и болне грешке. Узгред, позитивно ривалство и такмичење не морају бити лоши за наше односе. На том трагу су, по свему судећи, текли разговори у Београду, очигледно добро припремљени претходном посетом Драгољуба Мићуновића Загребу. Сад је битно одржати њихову динамику и континуитет, уз отварање свих потребних канала комуникације. Једино тако је могуће држати кајасе односа у сопственим рукама, то јест у Београду и Загребу.

Наравно, пут решавања спорова између Београда и Загреба није спринтерска стаза – пре би се рекло да је у питању маратонска траса. Проблеми створени хрватским признањем Косова итужбом за геноцид додатно су озбиљно оптерећење за међусобне односе. Сагласност да то не сме да буде препрека за дијалог и решавање других отворених питања ни брана за отварање простора за унапређење односа – израз је добродошлог прагматизма.

Још нема договора о големом тешком сету питања од значаја за положај Срба избеглих из Хрватске. Загреб сматра да је то унутрашње, економско, а не политичко питање, што је покушај снижавања ранга теме у дијалогу с Београдом и избегавање регионалних реперкусија. Насупрот томе, Београд не показује замор на том правцу, делом суочен и са чињеницом да одлагање радикализује део унутрашње јавности. Дијалог на тој теми не сме остати у старим фрустрацијама, потребно је више уважавања историјских гибања и чињеница, а мање памћења и емоција. Уосталом, у Хрватској се власт више не осваја против тамошњих Срба, већ напротив у сарадњи са њима.

Коначно, ако се сагласимо да је, могуће, наступила фаза отопљавања у односима Београда и Загреба, онда је сасвим „европски” што је посета хрватског премијера пропраћена одржавањем енергетског форума српских и хрватских компанија из ове области. Па зар нису помирење, реконструкција и интеграција послератне Европе управо и започели на теми енергије?

Амбасадор СРЈ/СЦГ у РХ 2001–2005.