Европа то хоће другачије

Од нашег сталног дописника 
Брисел, 27. марта – Европска унија показала је на мартовском самиту у Бриселу да ће јединствено наступити на састанку Г-20 који ће 2. априла бити одржан у Лондону. Иако је помпезно најављиван као нови „Бретон Вудс”, мало је изгледа да ће скуп лидера 20 најважнијих економија света у британској престоници бити историјски, али свакако ће бити најважнији од почетка светске финансијске и економске кризе.

ЕУ је сагласна да је за њу најважније усаглашавање нове финансијске регулативе на светском нивоу, као и поновно успостављање поверења међу банкама и клијентима. Пуко упумпавање огромних сума ликвидног новца у тржиште, као што су то учиниле САД, није оно чему тежи ЕУ. То је на свој начин изрекао Мирек Тополанек, чешки премијер и председавајући ЕУ, када је оценио да су мере које заговара амерички председник Барак Обама „сигуран пут у пропаст“.

Немачка канцеларкаАнгела Меркел такође је противник примене америчког модела управљања кризом на ЕУ, али она не критикује тамошње мере, већ објашњава да су систем и потребе тамо и у ЕУ другачији. Меркелова је рекла да су владе држава ЕУ већ учиниле своје када је о протекционизму реч, а да сада очекују да се измени регулатива и установе нова правила светског финансијског система. „Превише јевтин новац у САД изазвао је данашњу кризу”, казала је Меркелова недавно у обраћању Бундестагу.

Реагујући први пут на финансијску кризу октобра прошле године, ЕУ је најпре дала гаранције да ће за новац свих клијената у банкама одговарати државе. Немачка је своје банке заштитила „кишобраном” вредним 500 милијарди евра, а до сада је из тог фонда искориштено мање од петине, углавном за потребе Хипо банке. Док су немачке банке стабилне и ако њима не прети банкрот, нема разлога за панику у ЕУ. Државе ЕУ додатно су умириле своје грађане када су им загарантовале солидне социјалне програме у случају губитка посла, назване „програми аутоматске стабилности”.

Унија је одлучила да ће својим чланицама помагати у случају нужде, али појединачно и специфично, у складу са потребама, а одбила је идеју о стварању посебног заједничког фонда за источне земље ЕУ. Али створен је фонд за помоћ државама изван еврозоне, Мађарска је за помоћ буџету добила шест милијарди евра, Румунија пет, а Литванија три милијарде. Србија је једина земља региона која је добила буџетску подршку из ЕУ, а Брисел је недавно знатно помогао Украјину.

Европска аутомобилска индустрија заштићена је под једном, европском капом и избегнута је замка „економског национализма”, за који је био оптужен Никола Саркози, председник Француске, после изјаве да ће чувати домаћу аутомобилску индустрију по цену затварања погона у источној Европи. То се није догодило, а неће се ни догодити, јер су у међувремену све државе ЕУ које производе аутомобиле стале иза свих произвођача. У Немачкој држава купцима нових аутомобила откупљује старе за 2.500 евра, без обзира на то да ли је реч о „мерцедесу”, „волвоу” или „реноу”. Белгијска држава стимулише купце аутомобила који мало троше и загађују, као што је „смарт”.

Ефикасност европских лидера на економском плану надвисила је њихову сарадњу и разумевање на политичким питањима, где и даље постоје крупне разлике.

Крајем децембра, на последњем прошлогодишњем самиту ЕУ, којем је председавао Саркози, чланице ЕУ усагласиле су се да убудуће све чине строго координисано. Лидери ЕУ су тада закључили да им је потребно 100 дана да примене договорено, а тај рок управо истиче.

Владимир Јокановић

-----------------------------------------------------------

Континент без кормилара

Забринут сам за Европу. Бринем, у ствари, за цео свет да нигде нема сигурног уточишта од глобалне економске олује. Ипак, ситуација у Европи ме брине чак више од оне у Америци.

Да будем јасан, није ми намера да прежвакавам ону стандардну примедбу Америке да су у Европи порези превисоки, а бенефиције сувише великодушне. Велике државе благостања нису узрок актуелне европске кризе. Оне су, заправо, објаснићу убрзо, олакшавајући фактор.

Сасвим извесна опасност за Европу тренутно долази из другог правца - неуспеха континента да ефикасно одговори на финансијску кризу.

Европа је подбацила и у фискалној и у монетарној политици: пад с којим се суочава је у најмању руку исти као онај који прети САД, а она се ангажује далеко мање да би се изборила са кризом.

У фискалној сфери, поређење са Сједињеним Државама је фрапантно. Бројни економисти, укључујући мене, тврде да су подстицајне мере Обамине администрације премале у односу на озбиљност кризе. Међутим, оно што Америка ради засењује све што Европа предузима.

Разлика у монетарној политици је исто толико фрапантна. Европска централна банка је далеко мање активна од Федералних резерви; оклева да снизи каматне стопе (заправо их је подигла прошлог јула), и стидљиво избегава било какве оштрије мере да би одмрзла кредитна тржишта.

Једино што иде Европи у прилог јесте управо оно због чега трпи највеће критике - обим и издашност држава благостања, које упијају шок економског суноврата.

То није мала ствар. Загарантовано здравствено осигурање и издашне надокнаде за незапосленост осигуравају да, барем засад, људи у Европи не трпе онолико као у Америци. Ови програми ће такође помоћи да се током кризе одржи потрошња.

Али ови „аутоматски стабилизатори” нису замена за позитивну акцију.

Зашто је Европа подбацила? Слабо управљање је један од разлога. Европски банкарски званичници, којима је сасвим промакла озбиљност кризе, и даље делују некако уврнуто самозадовољно. А да бисте у Америци чули било шта слично клеветама које износи немачки министар финансија морали бисте, знате, да слушате републиканце.

Постоји, међутим, већи проблем: европска економска и монетарна интеграција отишла је далеко испред њених политичких институција. Економије многих европских земаља су повезане тесно колико и економије америчких савезних држава и највећи део Европе има јединствену валуту.

Ипак, за разлику од Америке, Европа нема ту врсту континенталних институција које су потребне да би се решавала криза континенталних размера.

То је главни разлог зашто нема фискалне акције: не постоји влада која би била у позицији да преузме одговорност за европску економију у целини.

Европа, уместо тога, има националне владе, од који је свака невољна да направи велике дугове да би финансирала стимулативни пакет од којег ће већину користи извући бирачи у другим земљама.

Очекивала би се снажнија монетарна политика. На крају крајева, ако не постоји европска влада, постоји Европска централна банка.

Међутим, ЕЦБ није исто што и Фед, који може да поступа смело, јер има подршку јединствене националне владе, владе која је већ преузела део ризика његове храбрости, и свакако ће му надокнадити губитке уколико његови покушаји да одмрзне финансијска тржишта пођу наопако. ЕЦБ, која одговара често посвађаним владама 16 земаља, не може да рачуна на исти ново подршке.

Другим, речима, испоставило се да је Европа у време кризе структурно слаба...

Пол Кругман

(Из коментара добитника Нобелове награде за
економију 2008, објављеног у „Њујорк тајмсу”)