Научници на оцењивању

Погрешно је мислити да државни чиновници, када једанпут заседну у своје фотеље, производе штету радећи само у корист свога џепа. Не, такви су чак мање опасни. Oпаснији су они други, који свој посао обављају приљежно и креативно, са жаром - али нестручно. Њихове се грешке плаћају вишедеценијским застојима у развоју, упропашћеним генерацијама и стратешким ресурсима. Сетимо се само Шуварове реформе школства.

Тема овог текста је изненадна појава чудне "креативности" у Министарству за науку. Наиме, од пре две године Министарство оцењује рад научника. Резултати научног рада су публикације у научним часописима, а оцена је мерило успешности рада. Плата научника зависи од добијене оцене. Оцене се крећу у распону од А1, која доноси пристојну плату, до B5 - када плате нема. Овде ћемо размотрити како та идеја, исхитрено спроведена у дело, неумитно урушава српску науку на дуже стазе.

Велика мана уведеног начина оцењивања, која је произвела снажан осећај неправде, види се из приложене табеле. Наиме, услови које треба задовољити за исту оцену се знатно разликују у зависности од научне области. На пример, истраживач у области физике мора да објави бар два пута више научних радова од свог колеге из области астрономије и гео-наука да би заслужио исту плату. Ситуација постаје комична ако се уочи шта за најбољу оцену А1 треба да уради истраживач из области друштвених наука. Да ли је заиста десет пута теже урадити и објавити научни рад из психологије, него научни рад из физике? Једна у суштини позитивна идеја - наградити рад, а казнити нерад, раздвојити жито од кукоља, претвара се тако у своју супротност.

Поред ове, психолошке, постоји још сијасет правних недостатака које уведени начин оцењивања доводе у сукоб са Законом, јер имплицитно садржи могућност дискриминације истраживача по више основа. Размотримо неколико примера.

Јасно је, на пример, да успешност истраживача пресудно зависи од опремљености научне лабораторије у којој ради. Распоређивањем капиталне опреме, руководећи се претежно партијском подобношћу руководилаца лабораторија, само Министарство је стварало неравноправне услове за истраживачки рад. А онда - прогласило почетак трке.

Поређење са спринтерском трком делује овде веома убедљиво. Описана ситуација је слична оној, када сте принуђени да у трци на 100 метара противнику дате предност од 90 метара, а затим још будете кажњени јер сте стигли после њега. Поставља се питање: треба ли неко да буде кажњен зато што се у одређеном тренутку, стицајем околности, обрео у слабо опремљеној лабораторији у којој ни нобеловац не би постигао више?

Успешност једног истраживача зависи и од његовог здравља, физичког и менталног. Замислимо ситуацију где истраживач, усред своје успешне научне каријере, на било који начин стекне хендикеп; повреди се, на пример, или добије аутистично дете које захтева посебну негу. Треба ли да буде најурен из науке јер не може да трчи трку која му је наметнута? Овај аспект дискриминације хендикепираних био је предочен и претходном министру, др Александру Поповићу, и садашњој министарки, др Ани Пешикан, уз предлог да се овој малобројној популацији истраживача (1-2 одсто) макар мало ублаже наметнути сурови услови. У оба случаја коментар је био до у реч идентичан: "Не, не можемо се бавити још и тиме. Па, знате већ какав смо народ. Маса њих би то одмах покушала да злоупотреби." Неко би помислио да министри говоре о преварантима и сецикесама, а не о истраживачима и научницима.

У науци, домаћој и светској, одавно је установљен један другачији, природнији, начин вредновања истраживачког рада. Усавршавајући се у раду, један научник напредује на лествици - од звања истраживача-сарадника (асистент), до научног саветника (редовни професор). Више место у тој хијерархији значи, пре свега, већи углед, већи минули рад и искуство, а добра пракса, позната у целом свету, јесте да стечени углед нађе одраза и у оном тривијалном, материјалном, аспекту научниковог битисања. Начин оцењивања који је Министарство за науку преко ноћи увело, поништио је овај традиционални начин вредновања научног рада. Одједном је постало могуће да уважени научни саветник, доајен науке великог искуства (али у поодмаклом животном добу, не баш претерано оран за подвиге), буде понижен платом која је нижа од почетничке.

На једном енглеском универзитету препричава се следећа анегдота: Питање: Који је други језик на одсеку за математику? Одговор: Енглески. Први језик је, наравно, руски.

Србија је сиромашна земља и никада себи неће моћи да дозволи луксуз да увози паметне Русе, Кинезе, Индусе и Пакистанце да за њене потребе врше истраживања и држе последипломску наставу, онако како то раде богати Американци и Енглези. Зато је примарни задатак Министарства за науку да нашу малобројну популацију истраживача не сатре трапаво се њоме играјући.

Виши научни сарадник Института за физику