Химна полуделог света

Дошло је време трчања. Живот је све бржи и бржи. Већ нам измиче, кад заспимо, кад се догоди колапс у саобраћају, кад нам сат касни... Прва је Десанка рекла Немам више времена... Затим је неки генијалац изрекао највећу светску мудрост (пи!), химну данашњег, полуделог света: Време је новац. То су једногласно прихватили сви бизнисмени, млади лавови, власници актен-ташни "Луја Витона" у којима носе, да не би губили златно време, своје "ред булове" и лаптопове. И помало хашиша, да их дигне.

Не знају где су пошли, али знају да немају времена. И да време страшно пуно кошта... Зато журе. Трче. Чекирају. Џогирају. Лете. Заказују. Укључују лаптоп на пешачком прелазу.

Негде сам давно прочитала (док је још постојало нормално читање) једну занимљиву, тада ми се чинило ироничну, реченицу: Живот одузима људима страшно много времена.

Смејала сам се, али сада увиђам да ту нема баш ничег смешног, то је све Десанка у осамдесетој схватила, да нема кад да сања, да лагано корача, да нема времена за дуге реченице... А ми? Имамо ли времена за било какве реченице, било чије, било када?

Можемо ли било кога, осим себе, да чујемо?

Што би рекао Матија – И кад нешто пита, одговор га не занима...

Једе се брза храна, читају се брзе, награђене књиге, ради лаке, лако сварљиве конверзације, читају се пречицом, дијагонално, да се не би губило драгоцено време.

Погледајте светске излоге. Беч, Париз, Њујорк... Да ли знате да су јелке окићене иако је до Нове године било још педесет дана? Трчимо у сусрет! Узалуд је Душан Ковачевић писао да смо народ без будућности и да не треба да штампамо нове календаре.

Прегазило га је време. Као и много писаца који су на недавном Сајму књига видели себе као живи споменик. Седели су са лулама у устима, држећи пред собом своје обимне романе писане ситним словима...

Па, људи, ко ће то да чита?

Они што би их можда и читали не виде ни уз помоћ наочара, а ови тркачи, галопери, препонаши, касачи, липицанери, арабери, којима је време новац, не би ни за опкладу да савладају толико штиво.

Довољна је СМС литература. Ни Моцарт не би преживео да није постао музика за мобилни...

Али, јесте ли били на овогодишњем Сајму књига?

Не, нећу да причам о Сајму, знам да немате времена. Само да вам кажем да сам на Сајму купила невероватну књигу. Зове се Похвала спорости. Писац се зове Карл Оноре.

Ја сам после ове књиге друга жена. И мисли су ми другачије.

До виђења! Враћам се у двадесети век! Нећу више да трчим (поготово не кад не знам куда).

Данас је диван дан, идем у шетњу. А ако снег буде падао, наложићу ватру и читаћу Прохујало са вихором.

Живот је дугачак. Ако не јурите време. Ако дозволите себи да се бавите тричаријама. Ако умете да направите вечеру за двоје. Ако умете да пијете вино и да слушате нечије дуге реченице. Ако још пишете писма. Ако још читате песме Стевана Раичковића и Шарла Бодлера. Ако умете да скувате слатко од ружа. Или да умесите хлеб.

Ако памтите све рођендане. Ако нећете да трчите и кад сви трче. Ако славу, и такмичење, препустите другима.

Ако не јурите сутрашње новине, јер ћете сутра јурити оне од следећег дана. Чему журба?

Све новости можете сазнати и ако у свој драгоцени живот (у коме време није новац) уведете чај у пет.

Вечерас, госпо, код кнеза на балу...