Антић има још доста посла

Нећемо да кваримо радост свима који су с разлогом одушевљени успехом наше фудбалске репрезентације у петој утакмици прве квалификационе г рупе за СП у Јужној Африци 2010. Несумњиво постигнут је значајан успех, што је најважније освојена су три драгоцена бода и селекција Радомира Антића стекла је добру залиху за наставак трке. Значајно је и то што смо показали да смо опасан противник и код куће и на страни, а они који нису гледали утакмицу у Констанци вероватно ће „навући” још већи страх од момака у црвеним дресовима. Показали смо да лако долазимо до гол шанси и да их најчешће реализујемо. Напад нам је убојит, посебно када у акцијама учествују Јовановић и Красић, а веома успешно користимо и прекиде где у противничком шеснаестерцу доминирају Видић и Ивановић, већ навикли да тресу противничке мреже у таквим ситуацијама.

Видело се то најбоље у првом полувремену сусрета против Румуна и таква игра донела нам је предност од два гола. Сви су били охрабрени, па и селектор Антић. Али није нам овде намера да хвалимо и дижемо у небеса било ког појединца, нити да се одушевљавамо овим, несумњивим успехом наше репрезентације. Оставићемо то другима, а наша намера је да „поделимо” забринутост која је била јасно видљива на лицу Радомира Антића у другом полувремену утакмице, а посебно од тренутка када су Румуни постигли други гол. Е ту има много места за бригу. Јер, нем сумње да нам је свима у тим тренуцима када су домаћини кидисали као осице, било хладно око срца.

Наша одбрана, која је у првом делу деловала организовано, са јасно постављеним линијама и није дозвољавала противнику да плете мрежу око голмана Стојковића, распала се као паукова мрежа на ветру. Предњи ред се повукао до шеснаестерца, остали се збили иза њих и почела је панична одбрана гола. Нисмо више представљали никакву опасност по румунског голмана Лобонца, такорећи нисмо ни пришли њиховом шеснаестерцу. Све то омогућило је Румунима да стално опседају наш гол и у више наврата само је срећа спасила сигурног Стојковића. То тако не може. Да је противник била нека јача репрезентација ко зна како би се све завршило. Јер, Румуни очигледно у овом тренутку нису ни сенка оног тима од пре неку годину. Извршили су делимичну смену генерација још траже прави тим а то се видело и у њиховим претходним мечевима. Уосталом и место на табели наше групе као и број освојених бодова, довољно говоре о њиховој тренутној вредности. Дакле, ова победа не сме да нас завара, да се не би горко кајали.

Подсетило нас је то друго полувреме, посебно завршница, на онај трагичан пораз против Шпанаца на на Европском првенству 2000. г у Белгији и Холандији, када смо у завршницу са Шпанцима ушли са голом предности, а у последњих неколико минута, због сличног начина „одбране” примили два гола и изгубили са 4:3. Не сме се бранити резултат испуцавањем лопте насумице противничким играчима у ноге… Резултат се набоље чува када држимо лопту у нашим ногама и стварамо прилике за противнападе. Ту средњи ред мора да понесе највећи терет, да има мудрости, снаге и идеје. Наши у суботу то нису имали. Е ту ће Антић имати још доста посла. Да би у наредним утакмицама наш тим деловао још сигурније и зрелије, а ми навијачи спокојније.

Владимир Дедић