Мило по мери Тита

Подгорица – Радозналцима који се често питају шта би Јосип Броз радио у промењеном свету какав је овај, многе одговоре нуди црногорски премијер Мило Ђукановић.

Титов пионир, комуниста, револуционарни џемпераш са Жуте греде коме ће прво запослење бити премијерско, савезник па потом противник Слободана Милошевића, аутократски председник оптужен за државни шверц и лично богаћење – из свега тога направио се неспорни господар који уме да се обећава Москви, да се наметне Европској унији, да обрадује Вашингтон када руским парама Црну Гору уводи у НАТО. И да притом опстаје на власти у земљи коју је створио по својој мери. Бити готово две деценије на челу, што као председник, што као премијер, и осам пута узастопце добијати изборе сасвим је ретка појава у листопадној шуми балканске политике.

У недељу су ДПС и Ђукановић тријумфовали најубедљивије до сада. Без већег напора, готово без кампање и билборда, без уласка у ризике да их, што се догађало, оптуже за изборне малверзације.

Ситуација је тешка. Криза удара преко мора и са брда. Ђукановић подсећа на Броза у временима студентских немира. Његов ауторитет и харизма толико су јаки да му верују – можда и зато што немају другог коме би поверовали.

Поцепана опозиција показала је да се тешко опоравља од пораза на референдуму из маја 2006.

Док се премијер клонио деликатног „српског питања”, које наставља да дели Црну Гору, опозиција није успела да понуди иоле озбиљнији програм за времена економске кризе.

Ђукановић је све време био у вођству. Јасно је поручио да није „чаробњак” да избегне кризу, али је обећао да ће минимизирати њене ефекте. Само две недеље пред изборе, у Бриселу је обезбедио јавну похвалу комесара за проширење Олија Рена. Добро је одмерио распoложење бирача који верују да ће их приближавање ЕУ највише спасти од драстичнијих последица кризе. У односу на опозицију ту је био у недостижној предности.

Тражио је пун мандат да би убрзао улазак у НАТО и ЕУ и да би покушао да реализује амбициозне инфраструктурне пројекте вредне 26 милијарди евра: аутопут до границе са Србијом, докапитализацију електропривреде, водовод и хидроелектране на Морачи, туристичке комплексе „Велика плажа” и „Ада Бојана”.

Ђукановићево умеће је да опипава пулс народа. Чак и онда када стеже руку, као прошлог октобра када се није устручавао да пошаље полицију на демонстранте у Подгорици који су протестовали због признавања Косова. Са речи на палице, па поново на речи. Уверљиво делује када каже да би био срећан да Црна Гора ове године оствари нулти раст. Оптуживан често за демагогију, показао се у најбољем издању брозовски хладног прагмате. Има и своју страну на фејсбуку.

Лако је победио. Добио је време да реализује своја обећања или да у супротном преброди отпуштања, друге непопуларне мере и могуће социјалне немире не би ли сачекао боље дане.

Добио је време да се посвети приближавању ЕУ са којом је Црна Гора Споразум о стабилизацији и придруживању потписала још октобра 2007. На том путу чека га озбиљан изазов: шефови дипломатија ЕУ одбили су овог фебруара да Европској комисији дају зелено светло да крене са разматрањем црногорске апликације за кандидатуру. Разлог: замерке о корупцији и организованом криминалу. Замерка подсећа на ону коју је Запад упућивао Брозу због демократије и људских права, али ју је гурао под тепих чим би се уплашио да може да га сувише отера на другу страну. Ђукановић познаје ту вештину. Уме да препозна одакле ветрови дувају.

Можете да га волите или не, али успео је да се наметне као неко кога је немогуће игнорисати.Иако знају да је enfant terrible сумњичен за непотизам и проблематичне везе са светом подземља, лидера Црне Горе многи сматрају једним од најозбиљнијих политичара региона. Освајајући апсолутну већину у парламенту, Ђукановић их није разочарао. Уме да створи прилику. И да је онда наплати.