Март у сећањима

Чини се да су једино Срби оправдали назив протеклог месеца, посвећеног богу рата Марсу. Додуше, само у сећањима на убиства, смрти, погроме: од 9. марта и оне давнашње побуне против режима, у којој је изгубљен по један живот на свакој страни, до 24. марта и нето бомби по глави становника.

А негде пред мартовске иде, обележени су смрт бившег српског императора и атентат на реформатора. Поштоваоци и једног и другог су се прво изљубили међусобно, а онда свако на свој парастос. Једино је примећена упадљива одсутност партијског наследника оног првог и његова неупадљива присутност у Бугарској, код тамошњег колеге првог полицајца.

Онда смо обележили нешто што се у свету није догодило: 17. март, када су најелитнији представници хришћанске цивилизације зажмурили на рушење цркава на Косову. Кад су отворили очи, признали су државу Косово.

Кад је дошао 24. март и сећање на бомбардовање једне европске државе, сви су то осудили, али и оживели стару полемику ко је крив за све. Поново су се јавили хероји „отаџбинског” рата и страни плаћеници и издајници. Њутну је била довољна она једна јабука да схвати закон гравитације, а нама ни толике бомбе нису помогле да схватимо неке друге законе.

И сва та горка сећања су нам полазне тачке за будућност. Само да нам и будућност не постане горко сећање.

У марту су се дешавале, поред тога, и неке друге ствари: неки Шајлок из Инфостана је хтео да нам откине по фунту меса,a ми смо кост и кожа, хомофобија се увукла у скупштину, поготово у мачо посланике и мачо посланице, црногорски књаз је одлучио да га народ воли и изборио се за то на изборима, поново смо куповали цвеће за 8. март, у част левих сећања...

Пред крај месеца смо померили часовнике унапред. Сада смо за један сат ближи будућности. Барем до октобра.

А чим се завршио 31. март – освануо је дан посвећен предизборним обећањима.