ВЕСЕЛИН МАТОВИЋ

Иако је реч о појави која је присутна на цијелом српском језичком простору – са истим узроцима, циљевима и посљедицама – процес потискивања (затирања ћирилице, као једног од најбитнијих елемената духовног и културног идентитета српског народа, по много чему је друкчији у Црној Гори него у Србији. У Србији се, прије свега, ради о небризи (и неразумијевању) надлежних научних, културних, образовних и државних институција, и тамо се, будући да није непосредно генерисан из званичних центара моћи, он, ипак, како-тако може зауставити. Mеђутим, овдје, у Црној Гори, то је дио свеобухватног државног пројекта о разарању идентитета већинског (православног становништва, са циљем његове асимилације, тј. обезимењавања и потапања у дукљанско-монтенегрински етничко-културолошки бестијанлук, и зато се, овдје, у том погледу, тешко може очекивати неки бољитак – бар у скорије вријеме. Напротив, представници актуелне власти већ увелико обзнањују да ће се у новом црногорском уставу промијенити и име службеног језика (умјесто српског, тзв. црногорски), а то наговјештава брисање и сваког другог српског знамена у Црној Гори, па и ћириличног писма, које је већ одавно, овдје, скоро у потпуности истиснуто из јавне употребе. Мада у постојећем уставу равноправно са латиницом, нема га ни у једном државном медију, нема  ни у једном званичном натпису, нити у било ком државном документу, иако све аутентично што је написано (мишљено, осјећано и сaзнано), у посљедњих десет вјекова од Пречисте Крајинске до Св. Tројице у Пљевљима и од Савине до Ђурђевих Ступова у Беранама, написано српским језиком и ћирилицом. Каквог и фарисејства и каквог ли цинизма дичити се првом штампаном књигом на Балкану, ћириличним "Октоихом", а овамо, ћирилицу и српски језик проглашавати симболом примитивног национализма, ретроградности и културне инфериорности, тј. препреком тобожњим евроатлантским интеграцијама! Очигледно, у питању је нескриван лингвоцид (облик геноцида – када се умјесто физичког уништења народа, уништава његов културни темељ: језик и писмо), издигнут на ниво прворазредног државног интереса, а први пут јавно испољен прије двије године у виду проскрибовања српског језика у овдашњим школама.

Међутим, да невоља буде још већа, политичке странке које заступају интерес Срба (и Црногораца који чувају свој српски културни и језички идентитет) у Црној Гори, коначно су показале да напросто нијесу дорасле за ову причу и да је упорно своде на ниво својих страначких интереса. Зато је неопходно, чим прије, установити једну озбиљну надстраначку, високо софистицирану и техничко-технолошки добро организовану адресу, која би се, сабирањем свих стваралачких капацитета српског народа, како из Црне Горе, тако и из Србије, Републике Српске и дијаспоре, на прави начин супротставила култургеноцидним плановима новоцрногорских латинаша. То супротстављaње би се морало одвијати синхронизовано најмање у два правца: ка уставно-правном регулисању положаја српског језика и ћириличног писма равноправност у васпитно-образовном систему, у средствима јавног информисања, у писању државних аката, у истицању имена улица, градова, области, фирми и сл.), и ка покретању електронских и писаних медија (дневних листова, недјељника и часописа), односно - издавачке дјелатности.

Треба се присјетити да су подгоричке "Вијести", за двије године, у црногорске домове убациле преко два милиона књига штампаних латиницом. На шестсто хиљада становника то је огроман број. Колико ли данас дјеце у Црној Гори одраста мeђу тим књигама мислећи да је латиница њихово изворно писмо, чак и не знајући за ћирилицу, будући да су се те књиге нашле углавном у домовима гдје других књига раније и није било. Из тога треба извући неку поуку. 

Наравно, поправљање стања у овој области (и не само у овој) у Србији, много би помогло и нама у Црној Гори. Јер, како неком овдје објаснити потребу за чувањем ћириличног писма, ако је оно и у Србији угрожено готово у истој мјери?
Професор српског језика из Никшића, председник Удружења за заштиту српског језика и ћирилице у Црној Гори