Српски локал

Ко има мало жеље да извуче главу испод скупоцених прекривача марки "Битеф", "Бемус", "Позорје", "Октобарски салон", "Белеф" итд. загледаће се у стварност омеђену Кикиндом, Борчом, Космајем, Врањем, Ваљевом, Сурдулицом и тако редом, одакле са локалних електронских медија одјекује хит: "Мој се живот умот’о у конац, не знам драга где ти стоји лонац". Раде Барајевац и Шемса тресу Србију. Слушаоци гласају листом за ову јефтину робу и желе "још", не хајући за савете да та роба не ваља.
Један од "сајмова културе" који се као Сајам књига крајем октобра догађа у Београду, поред експоната из наслова, приказао је хиљаде посетилаца, множину "жељну културе". Али према извештајима власника неких штампарија, које су током сајма радиле даноноћно, највише продаване књиге биле су: једна, са тезом "осудите ме и моја идеологија ће бити бесмртна", "писца из Хага", затим две о људима са потернице за Хаг и, четврта, борбена, "о новом косовском боју".

Деведесетих година прошлог века медији су такође извештавали о десетинама хиљада посетилаца културних манифестација, посебно кад су хитови били Мирине и Милошевићеве "успомене", затим "омрзнути Ватикан", и "велика Србија". Ако се зна шта нам се дешавало ван културе само у протеклих 20 година, испада да су Шемса и Раде Барајевац победили водеће професоре универзитета, писце, академике, "латиничаре" и "ћириличаре", формирајући фронт између образовања и неваспитања, али и да су помогли једном председнику владе и његовом министру да током дочека неке Нове године добију чак и политичку подршку за естетску идеју маса, изнету у цитираним стиховима с почетка текста.

Очекивало би се да резултат потрошених пара, астрономских хонорара које су за "фестивале културе" исплаћивали градски центри, министарства, невладине и владине организације, страни донатори – буде велики културни препород и пораст угледа земље. А шта се догодило?

Они "посетиоци", после сајмова, формирали би свој ментални капитал на киосцима штампе на којима су њихове омиљене новине објављивале: "Муж силовао жену на олтару", или "убица Ђинђића пише песме" итд. Можда све ово и није тачно, али стварност, нажалост, демантује лепореке вести о благотворном утицају "фестивала" на широку популацију. То су ипак фестивали мањине која се сети Вука и Доситеја када су великима неке годишњице, а Тесла им дође као одличан камен за набијање локалпатриотизма. Како министри просвете да објасне ђацима шта је "штрајк" и како владе уопште дозвољавају себи да до штрајка у образовању дође. Та повлашћена мањина не дозвољава да новац оде у формирање моћног система основног образовања полуписмених милиона који се годинама у миграционим колонама, помешани са избеглицама "из велике Србије" , крећу ка великим градовима, напуштајући своја имања. Коме од њих заиста треба такав "фестивал културе", кад се из тих редова регрутују неуки бирачи, "сами против свих". Код њих нема побуне. Зато је лицемерно говорити о "успешним културним манифестацијама" које су једном малом слоју створиле удобан живот, који међусобно читају своје књиге, гледају своје фестивале, диве се сами себи. Ратови, разарања , криминал, мито и мафија резултат су вишедеценијске "културне политике" која се води у једном запуштеном друштву па је на крају испало да "Коза ностра" долази на курс у Србију.

Још осамдесетих година "познати научник" из Пожаревца Раде "Гусан" певао је у хотелу "Дунав", највећој музичкој берзи на Балкану, "Моја ташта лупа свашта", а песма "Ал’ сам блесав, ал’ сам блесав", уврстила га је у тадашње милионере. Његове стихове су наследили: "Висок прозор, ја га понижавам, кој’ не воли, ја га зафркавам."

Најуноснијој "привредној грани" у Србији, политици, потребнији је поп из Липара који је "истерао" бисту Ђуре Јакшића из црквеног дворишта зато што је овај "био алкохоличар" него Доситеј или Вук. Да ли су себични партијски интереси заменили интересе државе па се радије "тргује" јавним предузећима или бригом за Косово; школе, образовање, јавна хигијена и здравље – коме још то треба! Како сада на овој раскрсници вратити оне силне посетиоце сајмова културе у официјелну "културну статистику"?

Европу "локал у Србији" не занима. А шта занима нас?

Можда Шабан, најновији парапсихолошки хит, који, ако му се обратите за помоћ путем СМС-а (у реклами је приложен број телефона), "постаје члан ваше породице јер лечи од психичких поремећаја сваке врсте, разбија магију и помаже да постанете здрава личност". Ту је и "позната" пророчица Афродита која својим телефонима "опслужује" све из ресора Министарства за дијаспору, широм Европе.

Црвен тепих за спаситеље.

Драгослав Симић,
новинар