Бунтовни театар

"Европа" Иване Сајко је специфичан облик монодрамског текста чија је протагонисткиња Мама, нека врста ауторефлексивне реплике на Брехтову Мајку храброст, са једне, и митску фигуру Европе, са друге стране. Причајући историју свог интимног односа са Пуковником, Мама критички рефлектује проблем ратова на простору бивше Југославије, као и питања карактеристична за транзициона друштва.

У представи редитеља Бојана Ђорђева, која се због начина третмана текста може дефинисати као постдрамска (према Леману), лик Маме/Европе игра осморо извођача (Чарни Ђерић, Владислава Ђорђевић, Сена Ђоровић, Наташа Марковић, Снежана Милојевић, Марија Опсеница, Слободан Павелкић, Милош Тимотијевић), који наизменично изговарају фрагменте текста, правећи при томе визуелно провокативне телесне композиције. У формалном погледу, ова диференцијација лика на осам извођача је средство грађења сценске динамике, док се на идејном плану може тумачити као материјализација идеје о колективној кривици.

Глумци наступају различито, у распону од поетичног манира када теже идентификацији са значењем текста који изговарају, преко безличног и декларативног, до хипертеатралног који има пародичан смисао (нпр. када говоре о либералном капитализму). У представу је укључен шеснаесточлани хор "Шпанац" који понекад иронично наглашава идеје које се износе, костими су функционално једноставни и савремени (Маја Мирковић), док је простор игре сценографски углавном сведен (Синиша Илић). У пределу улазног простора налази се дугачак сто са храном коју актери у више наврата једу са видним уживањем, што се може разумети као критика њиховог хедонизма, застрашујућег због контраста са реалношћу ужаса који чине. Другим речима, демистификује се та одвратна логика ратних интереса и беспоштедног профитерства.

Други део пројекта "Европа + Рио бар" чини извођење пет епизода серијала "Рио бар", које се према "Европи" односе као према мета-наративу (одређење аутора) и које представљају фрагменте драматизације романа Иване Сајко (драматургија Ана Вујановић). На пример, у четвртој епизоди "Побједа… и то каква", Наташа Марковић наступа у улози наратора, шета се међу публиком сугестивно причајући анегдоту која говори о дубоко укорењеном насиљу у свакодневном животу постратног периода, извитопереном туризму, итд. Следи монолог који изводи Владислава Ђорђевић, где се експлицитно раскринкава низ националних предрасуда, у политици изманипулисана идеја патриотизма, глупа, некритичка послушност, итд. Непомична, штрокава, увијена у ћебе, глумица игра убедљиво и сложено, комбинујући изразе позерске, пренапрегнуте љубазности, беса, цинизма и горчине, што у целини демаскира чињеницу о изнуђеној љубазности.

Простор "Магацина" где се изводе епизоде из "Рио бара", преуређен у неку врсту музеја рата, офуцан, буђав од влаге и сурово огољен у својој мемљивости, ефектно доприноси грађењу општег утиска о суморности постратне стварности, последицама дугогодишњег хаоса, аномија и аномалија које су се укорениле на територији бивше Југославије.

Позоришни диптих "Европа + Рио бар" је неспорно значајан, превасходно због прогресивне прецизно теоријски концептуализоване форме на подручју прекорачивања, експеримента, ризика и, дословно, подрума авангарде. У овој врсти бескомпромисно политичког, постдрамског театра, избор форме је значење пер се, бунтован политички став о непристајању на догме, односно фиксиране или острашћене представе стварности, позив на стално промишљање и дијалектички однос према друштву и политици, али и етици и естетици уметности.