Значај политичке воље

„Да смо ми Срби и Хрвати мање један другог оптуживали, а више се трудили да се боље упознамо, избегле би се многе заблуде и непотребна трвења последњих 20 година. Познавати, значи разумети”, писао је један српски историчар 1939. годинедодајући да „деведесет од сто погрешака почињених у овој држави од стране Срба последњих 20 година долази од оног незнања и неискуства, једва десет од сто ако је било од зле воље”.

Данас историчари знају много више, а у међувремену су југословенским простором протутњала два грађанска рата и два пута се стварала хрватска држава. Два пута се отварало српско питање у Хрватској и утицало како на стање у самој Хрватској тако и на односе Хрватске и српске матичне државе.

Заједничка држава Југославија била је два пута земља помирења. У име будућности, тешке и трауматичне чињенице из заједничке прошлости прећуткиване су или је у игри симбола конкретан злочинац добијао назив Шваба, непријатељ, окупатор или фашиста. Био је то један од услова за креирање минимума заједничког идентитета ради функционисања сложене државе: позитивно сећање на заједничку прошлост. Разбијањем Југославије настала је потреба да се легитимише ново стање, пројекти за чије је остварење страдало много људи. Пут ка рационалној историји заједничког живота ометен је по трећи пут. Но уместо ранијих трендова да се укаже на свеколике предности заједничког живота, на делу су они обрнутог предзнака. Није за трајања заједничке државе било времена да се напишу историјско-психолошке студије о истакнутим појединцима који су (за)водили народе. Није се истраживала социјална психопатологија као историјска категорија.

Оно у шта смо убеђени то је да се о Југославији много више нагађало и препричавало, укључујући националне наративе „властите средине”, него што се знало. Па и део врхунских интелектуалаца, који су и данас на сцени своје филозофске и политичке оцене, гради на убеђењу да су довољно знали о свим комплексностима прошлог. Погрешно! Било би то као да лекар, ма како добар, поставља дијагнозу на основу нетачног лабораторијског налаза. Нагађања подигнута на пиједестал свезнања утицала су и на оне који су гледали на овај простор са стране.

Из свега што знамо, па и кад би сутра-прекосутра историја тачно исцртала сву сложеност и садржаје заједничке прошлости, то не би померило основне трендове ако не би било политичке воље. Та воља је била пресудна у формирању старих и нових садржаја националних идентитета и само их она на дужи рок може усмеравати. Политичка воља користи медије масовне комуникације и усмерава масовна расположења, она одлучно утиче на школске програме и карактер културних манифестација.

Да ли су политичке воље у Хрватској и Србији аутономне? Од одговора на ово питање у приличној мери зависи свака процена тренда будућих односа две државе и два народа тамо где они нису обухваћени матичним државама. Колико су водеће политичке снаге у обе земље таоци недавне прошлости и јавног мњења и колико то може да утиче на креативније потезе, друго је битно питање од кога зависи наш одговор.

У овом историјском тренутку Хрватска је у политички повољнијој позицији од Србије. Она је на победничкој страни. На оној страни која се залагала за разбијање Југославије и стварање конгломерата малих и по могућству завађених државица. Политика самосталне хрватске државе историјски се реализовала и, за разлику од 1918 и 1945, пројугословенске снаге су сломљене. Дакле, у мери у којој аутономно одлучује, Хрватска може на многим пољима да пружи руку у име будућности, као што је краљ Александар пружио Бугарској после два рата и тешких злочина против човечности. Као што ни Србија није инсистирала на аустроугарској ратној штети како се не би оптеретиле југословенске покрајине.

Прошлост се превладава кроз свакодневне, практичне ствари. Навикавањем на нормалност. Кроз саобраћај, трговину, спорт, туризам, па ако хоћете и кроз сарадњу државних органа у спречавању најтежих облика криминала. То јесте шанса, али није једини услов.

Брже решавање проблема избегличког корпуса, посебно административне процедуре, један хуманији, великодушнији однос сигурно би допринео побољшању односа. Као што би, верујем, један апел хрватске владе да ће сваки намерно оштећени аутомобил српских регистарских таблица бити поправљен на терет државног „прорачуна”, охрабрио многе да се врате Јадрану, а оне острашћене одвратио од етнички мотивисаног вандализма.

Научни саветник у Институту за Новију историју Србије