ВЛАДИМИР ИЛИЋ

"Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ, изгуби ли језик, земљу, душу?... Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће тако освојен део земље и народ, кад тад, да се врате језичкој матици и своме матичном народу."

Чувене речи Стефана Немање, изговорене пред смрт, давне 1196. године, и данас опомињу, и данас могу да нас подуче, ако умемо да слушамо.

Учили су нас да народ, нацију, чине свест или осећање о националној припадности, традиција, обичаји, култура, вера и језик.

Ако размислимо, сетићемо се бројних примера, из јавног живота поготово, где смо непрестано суочени са преиспитивањима самих себе о основним категоријама; Какав смо ми то народ кад су нам се десиле деведесете? Шта је наша традиција, који су наши обичаји, култура, ако смо петсто година били под Турцима? Колико побожни би требало да будемо, а да нас не оптуже за верски фанатизам? Којим писмом би требало да пишемо?

Не кажем, понегде таква питања и критике имају своје оправдање.

Ипак, мислим да је наш језик и наше писмо, нешто на шта неоспорно смемо и морали бисмо да будемо поносни.

Захваљујући Вуку Стефановићу Караџићу, реформатору српског језика и творцу грађанске ћирилице, човеку за кога кажу да нас је "из таме турске провинције увео у круг европских народа", Срби данас пишу најсавршенијим писмом на свету. Сваки глас у нашем језику можемо дa обележимо једним словом и због тога је наш језик и наша ћирилица јединствен пример у свету. Свако ко је некад учио неки страни језик, разуме смисао једноставног Вуковог правила "Пиши као што говориш, читај као што је написано". Наш српски језик и наше ћирилично писмо јесу део нашег националног идентитета и, поред осталог, на то увек помислим кад желим да осетим национално поносним.

Свестан сам, при том, да је и српски, као и други језици, суочен са најездом страних речи. Недавно сам причао са особом која је у, не више од пола сата разговора, употребила изразе као што су симплификација, глорификација, њукомерси и слично. И ви сте, вероватно, упознали људе који, у својој учености, или жељи да се таквима прикажу, неретко користе сличне појмове. Ако обратите пажњу на називе радњи, фирми, објеката или сајмова, приметићете, свуда око нас, шопове, драгсторе, сторове, компаније, викове (week) или ферове (fair), на пример. Чућете и понеку притужбу на употребу латиничног писма.

Језички чистунци склони су да, као по правилу, "новотарије" у језику осуде и протерују, а латинично писмо да одбаце као не-српско, нешто нама туђе.

Лично, мислим да греше. Верујем да свака различитост може само да допринесе богатству и разноврсности постојећег, нашем личном уздизању и унапређењу самих себе. Све док знамо ко смо и шта смо, све док имамо вредности којих се не одричемо, све док живимо на начин да својим постојањем не угрожавамо друге нити да други угрожавају нас, ниједна различитост не може да нам шкоди. Напротив. Чувајмо и негујмо своје, али поштујмо и другачије.

Тако ћу и да завршим цитирајући Вука: "Докле год живи језик, докле год њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи народ".

Директор Пореске управе