ПЕТАР ЛАЗИЋ

Бавећи се, пре седамдесетак година, суштином бића Срба, Хрвата и осталих Југословенаца, Владимир Дворниковић је устврдио да је "претерани регионализам смртни непријатељ сваког ширег стваралачког замаха". Био је опрезан и када је у питању друга крајност: "Космополитска униформа цивилизације не сме да убије духовну индивидуалност – ту једину праву стваралачку снагу". Како пронаћи златну средину између те две крајности, како бити интегрални део света а остати свој, вероватно је једно од озбиљнијих захтева које епоха глобализације ставља пред сваки народ. За разлику од многих, ми смо пред тим захтевом ветерани. Бавимо се њиме последњих десетак векова. Махом, неуспешно.

На тему наших несналажења између Истока и Запада, као и себе самих, Владета Јеротић се већ запитао: "Да ли су две круне Стевана Првовенчаног (једна добијена од римског папе, друга од Светог Саве) остале трајно (и трагично) знамење српског живљења и опредељивања до дана данашњег? Ако смо већ морали (или хтели) да разроко гледамо и у Исток (Византија, Турска, Русија) и у Запад (Угарска, Аустрија, Француска, Немачка и Америка), зашто тај положај нисмо окренули у своју корист? Није ли то могло бити изазов и шанса за православан народ да постане златан мост између Истока и Запада, који би скупљао сва добра и с једне и с друге стране, стваралачки их у себи прерађивао и онда оваква прерађена добра одашиљао на обе стране?"

Очигледно да нисмо постали златан мост. Више личимо на оронулу ћуприју која се не прелази без велике нужде.

Једно од наших несналажења јесте и наше писмо, према коме јавно мнење исказује знатну количину идолопоклонства. Ћирилица се све мање користи али се зато све више воли. Нарочито у кафанским расправама. Исти они који свакодневно воде битке прса у прса са правописом, осећају се позванима да бране ћирилицу од латинице. Јер, латиница је у њиховим главама симбол западњаштва који се дели на хрватску и осталу латиницу, а ћирилица је симбол српске чистоте и графички приказ српске духовности. Ћирилица се при томе и не дели. Она се само множи. Но, да ли је баш сасвим тако?

Ћирилица је најраспрострањеније словенско писмо настало из грчког унцијалног писма IX века. Из грчког писма узета су 23 слова и њима додато 14 слова из глагољице, за оне гласове којих нема у грчком. Не зна се да ли је творац ћирилице Ћирило (како мисле руски слависта Григорије Иљински и бугарски историчар Васил Златарски), да ли његов брат Методије, да ли Ћирилов ученик Св. Климент Охридски (како мисли Шафарик). А можда су прсте упетљала сва тројица. Не зна се ни колико је првобитна ћирилица имала слова. Већ сам поменуо тумачење по коме је имала 37 слова и које би било општеприхваћено да Црноризац Храбар у свом делу "О писменах" с почетка X века, није тврдио да је ћирилица имала 38 слова. А како је нарасла до 43 слова, с којима се борио Вук Караџић, то сам Бог свети зна.

Да замешатељство буде веће, ћирилица је у прво време била у употреби код Хрвата, особито у Босни, а у Пољичкој републици, близу Сплита, употребљавана је све до укидања те републике на почетку XIX века. Латиница је код Хрвата усвојена као национално писмо тек у другој половини XV века. И дан-данас у свим озбиљним белосветским књигама када се набрајају словенски језици чије је писмо латиница, наводи се и српски. Логично, јер је делу српске популације преко Дрине матично писмо латинично. Или, можда нећемо да признамо да су и тамо живели Срби. На сличан начин смо се одрекли Срба католичке вере, коју је Хрватска веома брзо асимиловала. Сви до једног су преко ноћи постали Хрвати.

Сам назив ћирилица настао је тек у XV веку, у Кијевској школи. Све до XI века глагољица је називана куриловицом. Дакле, у почетку се није са сигурношћу знало које писмо се зове по Константиновом калуђерском имену – Ћирило.

Стање са ћирилицом неодољиво подсећа на тренутно стање државе коју, однедавно опет зовемо Србијом. Срби су своју државу добили из нехата. Не зна се ко је највише заслужан за њено стварање, зна се само да Срби нису. (Вала Црногорци, да јебе оца!) Не зна се где су јој границе, нити ко је на власти. Химна, застава и грб не служе Србима као симболи државности јер још нису усаглашени ставови... али зато служе за подизање морала. И не само морала. И док се свакодневно повећава број оних који воле Србију бусањем у груди, Србија се смањује.

Што је више оних који својим врућим патриотизмом "уз десет с луком и кило/кило" бране ћирилицу – ћирилица је све мање у употреби. Живимо у доба визуелне културе у коме су сличице замениле све, па и писмо. Неколико "смајлија" је довољно да искаже сву шароликост осећања савременог човека, а већина припадника српског човечанства може своју целокупну духовност да смести у СМС поруку. И још да остане места за осећања.

Није ћирилици крива латиница – криви смо ми. Сам Ћирило (Константин) заговарао је свакојаку разноликост: "Чак и бездушне ствари које дају глас, било свирала, било гусле, ако не покажу разлике у звуку, како ће се разумети шта се свира или гуди".

Признајем, и ја сам један од оних који стално мешају ћирилицу и латиницу, да не загоре.

Књижевник и сатиричар