Нови тонови Вашингтона

Специјалном изасланику за Блиски исток Џорџу Мичелу Барак Обама је наложио да мисију тамо „почне слушањем” саговорника, а не „диктирањем како је Америка пречесто стартовала” на подручју хроничне кризе. „Америка је сада спремна да са исламским светом успостави ново партнерство засновано на узајамном уважавању и обостраном интересу,” рекао је Обама.

„Водићемо дијалог. Слушаћемо. Консултоваћемо се”, рекао је потпредседник Бајден учесницима 45. минхенске конференције о безбедности.

Да нови ветрови дувају у Вашингтону сведочи и извештај Конгресне комисије о америчкој политици према Русији. Листа чланова овог тела импресивна је: председавају јој републиканац Чак Хејгел и демократа Гари Харт, а у њој су веома добри зналци америчке спољне политике, угледни чланови Конгреса, ранији амбасадори у Москви, саветник за националну безбедност Буша старијег Брент Скоукрофт итд.

За овај важни и индикативни извештај (од само 17 страница) карактеристичан је тај нови тон и дух разумевања за проблеме и интересе других, у овом случају Русије.

Кад је реч о америчким националним интересима, комисија их први пут дели на две категорије: једно су витални интереси (а њих је тек неколико), остали су важни али нису витални. Витални амерички интереси јесу: заустављање ширења нуклеарног наоружања, борба против међународног тероризма, поновна изградња светске економије и енергетска безбедност. На другој страни су руски интереси и њих треба препознати у истој подели. Контрапродуктивно би било да америчка страна покуша да их дефинише. Руски интереси не могу да одлучујуће утичу на доношење америчких одлука, али је важно да без њиховог довољног разумевања, америчка политика према Русији не може бити успешна. „Иако Сједињене Државе и Русија имају многе интересе који се разликују, ми не верујемо да су амерички и руски циљеви у сукобу у било ком од њихових виталних интереса.” Констатује се да су садашњи америчко-руски односи недозвољиво затегнути и да су за то одговорне обе стране.

На пример, мора се признати да Русија има легитимне интересе у свом региону. На крају крајева, „Русија је у том региону, а Америка није”. Рат Русије са Грузијом и сукоб са Украјином због гаса упозоравају да би „претварање тог региона у политичко бојно поље могло имати врло опасне нежељене последице”. Зато треба прихватити „да ни Украјина ни Грузија нису спремне за чланство у НАТО”, па стога, заједно са европским савезницима, „треба развијати друге опције уместо чланства у НАТО-у”.

У области ширења нуклеарног наоружања и других средстава масовног уништавања, кључно је да Русија постане „амерички партнер у односима са Ираном”. Треба „поново размотрити постављање ракетног штита у Пољској и Чешкој и учинити истински напор да се развије кооперативни приступ” са Русијом. Треба заједнички развијати међународни режим нуклеарне непролиферације, који би омогућио шири развој нуклеарне моћи, али и спречавао ширење технологија нуклеарног оружја. У том циљу треба успоставити са Русијом заједничке механизме за консултације и преговарање, а са европским савезницима јасне оквире европске и евроазијске безбедности, који ће укључити руске погледе.

Комисија препоручује да се на министарском нивоу обезбеди редовна интеракција са руском страном, чиме би се јасно утврдило да руско-амерички односи имају приоритет. Треба настојати да се Русија активно укључи у мировни процес на Блиском истоку, посебно у области израелско-сиријског споразумевања.

Вреди запазити омекшавање америчког става о демократији и људским правима у Русији, који мора имати у виду „поштовање суверенитета Русије, историје и традиција” и уважавање да ће се „руско друштво развијати сопственим темпом”. Америчко понашање у тој области треба да се држи стандарда који важе и за друге. „Изградња функционалне демократије није једноставан задатак и мало је влада које прихватају значајније укључивање у те процесе и одлуке са стране – нарочито страних влада”. Ово је досад најјаснији отклон од политике извоза и наметања демократије другима. Комисија благонаклоно констатује да су руски лидери „уопште узев прагматични, заинтересовани да раде заједно где је могуће и сами кад је потребно” и да су у основи несклони да неопозиво доведу у питање односе са једином светском суперсилом, посебно у времену глобалне економске кризе.

Комисија се залаже за разбијање „постојећих образаца психологије и понашања” и развијање „новог снажног осећања међузависности”. Овај приступ је „далеко од тога да му је гарантован успех”, али је „ризик улагања овог напора много мањи од цене коју треба платити у случају да склизнемо у непријатељство”.

Балкан и Косово нису поменути.

председник Европског покрета у Србији