Три корака ка нормализацији

Да би се српско-хрватски односи поправили треба учинити три ствари.

Прво, обје стране требају напокон, готово двадесет година након њена распада, „изаћи из Југославије” и окренути се својим интересима те саме себе третирати више као суверене државе него као „земље бивше Југославије”, дакле – дефиниране ривалитетом који је обиљежио посљедњу деценију прије распада.

Друго, они који утјечу на јавно мнијење требали би радити на томе да смањују предрасуде о томе како се заправо живи с друге стране границе.

Треће, људи би морали почети путовати из једне земље у другу да би се увјерили да на другој страни не живе онакви „Срби” или „Хрвати” каквима те друге приказују пропагандистички дискурси хрватских и српских националиста него далеко нормалнији људи са жељама врло сличним њиховима.

Објаснит ћу редом ова три нужна корака.

Парадоксално је да се након два десетљећа многи и даље понашају као да живимо у осамдесетима те остају „добровољни заробљеници” начина мишљења, институција и перцепција које су се развиле у тој посљедњој деценији прије распада Југославије. Као да се још увијек боре за политичку надмоћ над оном другом страном. Љубљана гледа како да постигне предност пред Загребом, односно како да Хрватску успори у њеном путу према Европској унији, а сутра ће Хрватска (ако уђе у ЕУ прије Србије и БиХ) то исто радити у односу на те државе. Таква политика „да комшији цркне крава” не води ничему и не осигурава претпоставке за мир и просперитет.

И погледи на прошлост су искривљени, јер се нисмо одмакнули из осамдесетих и деведесетих година. На обје стране се о „прошлости” говори тако да се истичу само оне бруталне (али изнимне) епизоде у којима су се Срби и Хрвати сукобљавали. Потпуно се игнорира да су Срби и Хрвати врло дуго сурађивали и то без већих проблема. Повијест српско-хрватских односа није само а ни превасходно повијест сукоба – али као да је некоме у интересу да се истиче повијест сукобљавања, а не сурадње.

У том контексту, било би корисно промовирати нови тип политике кад се ради о тзв. суочавању с прошлошћу. С којом прошлошћу? Па није ваљда прошлост српско-хрватских односа била само једна дуга хисторија сукоба. Друго, искуство других посттрауматичних ситуација сличних нашима говори да се стабилност може постићи само ако је постигнута равнотежа између „сјећања” и „заборављања” конфликтних епизода. Но, нажалост, чак и многи добронамјерни у Београду и Загребу данас инзистирају само на „сјећању” и притом као да траже да се сјећамо сукоба и злодјела које су Срби и Хрвати једни другима урадили. Те епизоде је боље заборавити, а сјећати се треба дугог раздобља сурадње. Дакле, у наше јавне дискурсе треба увести и позив на заборав.

Кад се ради о садашњости, медији у обје земље (а посебно они који су инспирирани зарадом и сензационализмом) данас пречесто приказују ону другу страну истичући само инциденте или оне догађаје који друге приказују као лунатике, монструме и непоправљиве шовинисте. Није да Срби и Хрвати таквих немају – имају их и превише. Но, питање је јесу ли управо такви репрезентативни за два народа. Чак и неки добронамјерни заправо раде „медвеђу услугу” процесу „нормализације”, тиме што о „својој” страни пишу као о „фашистичкој” или екстремнонационалистичкој – а то једноставно није истина.

И коначно, у обје земље тренутно постоји увјерење да је из неког разлога или опасно или потпуно неразумно путовати у другу – иако за путовање не треба виза. Хрватски службени дискурс и даље инзистира на томе да је Хрватска веома напредна у односу на Србију: да је одмакла далеко напријед у смислу демократизације и модернизације, да је на прагу Европске уније, и да би била велика и непоправљива неправда да Србија и Хрватска истодобно уђу у ЕУ. Дакле, створена је (по мом мишљењу потпуно неоправдана) идеја о томе да је Србија и даље на неуспоредиво нижем ступњу развоја од Хрватске. На другој страни, чини ми се да у Србији постоји широко распрострањена перцепција да је сваки Србин у Хрватској егзистенцијално, физички и на сваки други начин у опасности. То је, такођер, неточно.

Једном кад се постигне напредак у ове три ствари, предрасуде ће се смањити – а тиме ће се смањити и страхови од оног другог, криво представљеног или непознатог. То је предувјет пуне нормализације. Срби и Хрвати не требају се ни вољети ни мрзити – довољно је да само живе у миру и пријатељству као два нормална сусједна европска народа.

Професор на Универзитету Стирлинг у Шкотској, аутор књиге ,,Југославија, држава која је одумрла”