Тешко бреме прошлости

Србија и Хрватска стварале су и разарале Југославију. Пред њима је задатак да старовековно надметање око пијемонтства у уједињавању јужних Словена и лидерства на Балкану замене односима историјски одговорне и равноправне сарадње нових постјугословенских држава пред њихов улазак у Европску унију. Ако је помирење Француске и Немачке било пресудно за стварање уједињене Европе, помирење Хрвата и Срба има исто такво значење за Балкан.

Односи између Срба и Хрвата у прошлости нису били нимало лакши од француско-немачких односа; можда су били и тежи с обзиром на етничку измешаност и блискост, али и политичке амбиције два народа.Тежње да сви Срби буду у једној држави и да Хрвати имају своју државуисторијски су и политички легитимне, али су се сукобљавале кроз централизам и сепаратизам,и, још горе, кроз оружане сукобе и етничка чишћења.Осећања да смо једни другима неопходни мешала су се,на парадоксалан начин, с осећањима да једни другима стојимо на путу.

Распад Југославије сам по себи не би био трагичанда није нанео нова тешка зла једном и другом народу.Докле год српски званичници не буду у стању да рат у Хрватској назову освајачким а не грађанским ратом,а хрватски званичници не признају да је,осим што је био одбрамбени, тај рат представљао и етничко чишћење Срба, лебдеће тешка мора прошлости над историјом њихових народа. Међусобни рат 1991-1994. доиста је велика мрља за Србе,али није био ни само одбрамбени за Хрвате. О томе ће историја имати да саопшти многе непријатне истине и Србима и Хрватима.

Остатак те мучне прошлости свакако је и тужба Хрватске за српски геноцид и српска противтужба,као и признање независности Косова, у чему су очекивања на страни Хрватске.Скорашња посета хрватског премијера Ива Санадера Београду и предстојеће путовање Бориса Тадића у Загребчини се да отварају нову страницу српско-хрватских односа.Званичници две државе коначно су се сагласили да прошлост оставе историји (не и њено стављање под тепих )и да се окрену обнављању и побољшању међусобних односа.

Пуно је неодложних послова и супротстављених интереса о којима Београд и Загреб треба што пре да се договоре.Осим Косова,централно питање на Балкану је однос Србије и Хрватске према Босни Херцеговини. Сагласност две државе да су за судбину БиХ првенствено одговорни њени народии да им је важнија унутрашња интеграција од специфичних односа са Србијом и Хрватском,кључна је за стабилност БиХ. Особито је значајно за будући однос Србије и Хрватскеда се и у једној и у другој земљи сузбијају обостране предрасуде и стереотипи у стилу Србин-четник,Хрват-усташа. Јер то је највећа деценијама сејана идеолошка и духовна брана међусобном приближавању.Много ће свакако значити ако се закаснели повратак избеглих Србаубрза и учини са што мање препрека.Јер,што више време протиче, све мање се може очекивати повратак младих људи.Сигурно је да досад није ни изблиза учињено да се избегли Срби подстакну за повратак у Хрватску.

Истинско помирење Србије и Хрватске,које је изгледа на помолу,ићи ће наравно постепено(решавањем најпре лакших проблема),али је тај процес неизбежан.Успех на том пољу за обе земље биће истовремено и важна легитимација за њихов улазак у Европску унију.

Публициста