ИВАН КЛАЈН

Расправе о ћирилици и латиници трају већ деценијама и не види им се крај. При том већина чињеница није спорна. Мислим да би се мање-више сви читаоци сложили да смо једини у Европи, можда и у свету, који истовремено употребљавају два писма за свој језик; да нам таква двоазбучност није потребна; да је ћирилица изворно српско писмо; да је латиница данас у знатно широј употреби од ћирилице. Ко је за то крив, и да ли уопште треба говорити о кривици, сада није битно: стање је такво какво јесте.

Ма колико да су мишљења разноврсна а расправе бучне, имам утисак да нико није за екстремна решења. Нисам видео да ико од "латиничара" предлаже да усвојимо латиницу као једино писмо (како је то некада предлагао Јован Скерлић, у време док је таква идеја још била изводљива). Ни највећег "патриоту" нисам чуо да тражи законску забрану латинице у српском језику. Тако нешто не само што би се косило с људским правима, него би било и неизводљиво. (При данашњем стању наше полиције и правосуђа, можете ли замислити полицајца како пише пријаву против гостионичара зато што му је јеловник на латиници? И ко би сносио трошкове за израду односно штампање хиљада нових натписа, табли, реклама, путоказа, упутстава, брошура, формулара, каталога, проспеката, налепница, тикета... да књиге и не помињем?)

Законска формулација о "равноправности ћирилице и латинице", знамо, није нова. Имали смо је током пола века и видели смо да она у пракси значи повлачење ћирилице пред латиницом. Не због комуниста, мондијалиста или некакве "ватиканско-коминтерновске завере", него зато што латиница и ћирилица напросто нису у истом положају, нису симетричне. Латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас, за формуле у математици, физици, хемији, за апотекарске рецепте, за аутомобилске регистрације, за дописивање са иностранством, за адресе на Интернету и и-мејлу, за СМС поруке и тако даље. Ћирилица не служи ни за једну од тих функција. Њоме може само да се пише српски, и треба да се пише. Али српски се може писати И ЛАТИНИЦОМ, па многи (већина) тако и чине. У томе је чвор. Ако бисмо хтели по сваку цену да укинемо двоазбучност, да задржимо само једно писмо – то би морала да буде латиница.

Ћирилицу свакако треба да сачувамо, али из културних и историјских разлога, не из утилитарних. Ја сам годинама подржавао апеле новосадског удружења "Ћирилица", јер верујем да су им побуде племените. Оно у чему се не слажем с њима, то је кад латиницу хоће да поклоне Хрватима, називајући је "гајевицом", тврдећи да су Срби једини народ који "пише писмом другог народа". По њима, српска латиница уопште не постоји. Ја и већина мојих колега сматрамо да постоји, још од дубровачке књижевности па до наших дана. Саме забрињавајуће статистике које "Ћирилица" износи – преко 80 одсто латиничких натписа у Београду, рекламе искључиво на латиници и тако даље – доказ су да Срби осећају и латиницу као своју: нису је сигурно "узајмили" из љубави према Хрватима. Двоазбучност је, дакле, наша судбина, а закони треба да нађу начина да ћирилицу заштите од одумирања.
Лингвиста