Комуникација

Гледала сам на телевизији емисију о развоју и комуникацији близанаца и тројки у мајчином стомаку. Пратили су, од тренутка зачећа до порођаја, та мала бића која постепено добијају човечији облик.

Комуникација међу њима почиње одмах и мења се како се развијају и сазревају чула...У једном тренутку, капци се отворе и они могу и да се посматрају. Друго биће поред себе. Најближе биће на свету! Имају могућност да посматрају другог и доживљавају другог већ у стомаку. Каква ли је то размена “емоција и информација“?

Снимили су два фетуса који су прислонили образе један уз други, и дуго „плутали“ тако приљубљени...били су раздвојени само провидном опном, омотачем. Научници су пратили однос тих беба и после рођења. Када су имале око две године, омиљена игра им је била да стоје један сједне а други сдруге стране завесе. Уживалису у свом сећању. У овом реалном свету су пронашли „играчке“ које ће их вратити у пренаталну комуникацију.

Научници кажу да је тим фетусима занимљивије, баш због стимулације чула, конкретног додира. Имаш могућност да буквално у „другом“ спознаш шта се с тобом дешава.

Као у огледалу.

Док сам носила тројке, није ми било тако романтично и угодно као сад, док гледам снимке, директан пренос из стомака неке друге труднице.

У књигама су двојке, тројке... обрађени под темом „проблеми у трудноћи“, а и трудноћа се води као „високо ризична трудноћа“. Тако да нема опуштања.Поготову је неочекивано и велико изненађење, добитиприродне тројке.

Али, ипак се на неки начин “утроструче“ ствари. Повучеш се пред том великом тајном.

Препустиш.

Постајеш посуда у којој се дешава чудо. Твоја могућност поимања застаје пред сазнањем о присуству три бића у твом телу. Постајеш скромнији.Одговорност није само твоја. Све је изненада више од тебе. Много више од тебе.

Питаш се, да ли ћу ја овакав то моћи? Онда, заборавиш двојство и једноставно се препустиш. На неки начин то осећање и ослобађа.

Није узрочно последични след, једина могућност коју можемо прихватити.

След тајне је много реалнији. Сваки човек је тајна. Живот сваког човека.

Не бих о овоме говорила да често не мислим о томе како смо сви заједно у једној великој посуди! Имамо могућности да комуницирамо на чудесне начине, не само вербалне, само треба да се присетимо и пронађемо “играчке“ које ће нам вратити сећање.

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце