Демократија за елиту

Томас Џеферсон је 1787. године написао да "мали устанак понекад може бити добра ствар". Али, када је постао председник, био један од главних који је осудио побуну бивших робова на острву Свети Доминик (тадашњи назив за Хаити) против Француске. Његове санкције су директно сломиле економију нове, слободне државе и оне су један од главних узрока дуготрајног сиромаштва ове земље. То је један од бољих доказа да поглед са власти може да мења и највећег демократу. Зато не би требало да се чудимо што Америка и Европска унија све више губе поверење у своје сопствене грађане и све више граде демократију на основу интереса својих политичких и економских елита. Либерали су овај процес назвали постдемократијом.

Постдемократија подразумева да постоји демократија, али да се све више сужава, поготово кад је реч о грађанским правима, слободама и правима грађана да одлучују о својој и државној судбини. Овај појам се поготово везује за владу Џорџа Буша, када су због напада на Америку 11. септембра 2001. основна права и слободе америчких грађана драстично смањени и у великој мери угрожени, преко новог закона о домовинској безбедности. А и због све већих тенденција да се законоправне одлуке донесу мимо америчког Устава и Конгреса, у форми председничке уредбе. Када се додају и друге чињенице у вези са садашњим стањем америчке демократије, попут оне да просечни трошак једне кампање за избор у Доњем дому америчког Конгреса кошта преко милион долара, а за Сенат може да кошта и више од три милиона и да службеници Беле куће све више избегавају одговорност пред судовима и Конгресом, кријући се иза правног изговора званог "егзекутивна привилегија", онда се види зашто велики број људи у САД страхује за будућност америчке демократије.

Ситуација са Европском унијом није ништа боља. После неуспеха уставног референдума ЕУ, нови споразум о реформи који је у октобру довршен у Лисабону није направио исту "грешку", јер је одлучено да се потпуно заобиђу грађани. Тако је најважнији документ Европске уније, који ће да служи уместо устава, донесен као обични споразум између држава, и представља договор политичких елита, али све је урађено у име сопствених народа. Нажалост, политичке елите у Америци и Европи се све више плаше да овере своју демократију кроз референдуме и све више прихватају оцену да они најбоље знају не само шта је потребно њиховим државама него и самим грађанима. Као верници који се позивају на Бога када праве и најгоре грехе, они се крију иза демократије када газе по најважнијим вредностима те идеје.

Најекстремнији израз постдемократије са Запада се у ствари одвија на Балкану, поготово у Босни и Херцеговини. У овој "лабораторији демократије" службеници Европске уније, уз велику подршку америчких колега, у ствари су остварили "идеалну демократију", где се одлуке доносе у име народа и грађана од стране једног човека који је "демократски" постављен и који не одговара никоме, осим можда Богу, и где се демократија мери по томе да ли се његове уредбе поштују у потпуности или не. Једноставно, Мирослав Лајчак представља само најрадикалнију и најискренију појаву постдемократије.