Привредна грана

Пре десет дана завршио сам снимање планираног дела серијала „Село гори”. Своју причу с Моравом у главној улози испричао сам уз помоћ више од двеста мојих колега глумаца који изванредно надахнуто играју Милашина, Драгојла, Златану, Радојку, Смиљану, Џаму, Велибора и остале… Негде на половини снимања, као бог зна како – редитељу, указала ми се прилика да непланирано зарадим 10.000 евра. У току је била велика кампања за проналажење дечака који ће у серији играти сина Сузане Манчић. Јављало се на хиљаде дечака из целе земље и иностранства. Нису били мирни ни чланови моје екипе, ни моја фамилија, ни старина од мог оца, а камоли ја. Запањио сам се колико бака жели да им унуци постану глумци, колико амбициозних мајки по сваку цену хоће да им се синови појаве на телевизији, колико очева не пита за цену само да им синови крену путевима Булета Гонцића и Бјеле, и ваљда Леонарда ди Каприја. Препоруке, ургенције, цимања, писма, цедуљице, СМС-ови, телефонски апели, вапаји, чак и сузе. Јављали су ми се другови из средње школе које нисам видео ни чуо више од тридесет година, саборци из ЈНА, бивше девојке и случајни сапутници из возова, када сам некада давно путовао на екскурзију па сам покварио стомак од рибље конзерве, па ми се смучило, па је он онај доктор који ми је дао таблете за сисање…па ми је било лакше. И све то пре више од три деценије.

Једне вечери кад сам се уморан и исцеђен као лимун вратио са снимања, у холу хотела чекао ме је непознати човек, у црном оделу, са жутом краватом и уназад зализаном косом. Узалуд сам се опирао да немам времена да са њим попијем кафу, да журим у монтажу и слично. Обећао је да ће бити кратак, само да седнемо десетак минута.

И онда је пала понуда: Послао га је његов газда власник више бензинских пумпи (држао је мењачнице а сад има и фирму за асфалтирање) да ми каже да ће да плати 10.000 евра, може жирално, може у кешу, а може и на рачун у иностранству само да његов син игра Матјажа, дакле сина Сузане Манчић. Кад је видео да га забезекнуто гледам одмах је пожурио да дода како није проблем да по завршетку снимања џабе проведем петнаест дана на Златибору, јер његов газда има апартмане, и то у високој „А” категорији. Издржао сам још толико да ми каже, како син његовог газде има петнаест година, ал’ шта је то пет година, како је изразито црнокос, али шта је то, кад је на филму све могуће, а могао бих ја мало и да прерадим сценарио.

Да није смешно – било би трагично. Пре неки дан случајно сам на Првом програму РТС-а видео једну храбру младу жену. Схватио сам да је био светски дан хендикепираних и инвалида. Она је мајка веома болесне девојчице, лепа млада жена, лица филмске глумице, без трунке шминке, дубоких црних очију, поносна у свом болу и достојанствена у трагедији која је задесила. Причала је своју причу, како се мучи, како се бори, шта чини за своје дете и себе, да часно живи мукотрпни живот. Онда је испричала: Како јој је службеник из Центра за социјални рад тражио 10.000 динара да стави у коверат, што је половина од новца којег би она требало да добије од државе као помоћ за своје болесно и неспособно дете, нормално ако пристане на његову уцену и ако се њему ћефне. Саблазнуо сам се. Најежио сам се од муке и страхоте.

На ранг-листи земаља у свету које предњаче у овој болести Србија заузима веома високо место, на коме се кошка и судара са латиноамеричким државицама у којима је корупција озбиљна привредна грана.По узору на посткомунистичке државе, жрвањ транзиције и приватизације само је унапредио механизме коруптивне активности свих учесника у процесу, од службеника на шалтеру до министара и чланова владе. Новине су нам сваког дана пуне афера и закулисних аранжмана чији су сигурносни обручи попустили и који су се отргли од конспиративности њихових креатора и постали доступни јавности. Када се и догоде, судске процедуре трају унедоглед, а санкције се одлажу док не изгубе смисао и док не ишчиле, демонтирају се, или док њихови креатори и протагонисти под сумњивим околностима не напусте земљу и постану недоступни правди.

Коначно нам је дошло пролеће. Сајмови су у току. Био је и сајам аутомобила. И док највећи део домаћина гледа како да састави крај са крајем, усред халабуке о светској кризи на поменутом сајму најбрже су продати најскупљи модели. Живо ме занима ко су купци? То не знамо али знамо ко је купио јахту на сајму наутике и туризма у Сплиту за пет и по милиона евра! Новине су брже-боље објавиле познато презиме које ја нећу да помињем због тога што је човек који га је прославио носио бркове, баш као и Радашин. И због тога што ја против њега немам ништа. Мени је свеједно да ли се он од своје државе Србије крије у Црној Гори или у некој руској губернији.

И, ма где да је, што се мене тиче – нека је жив и здрав. Моја савест је мирна.

Упркос томе што сам врдао да му дам свој број, онај човек што ми је нудио оне паре да синчић његовог газде глуми у мојој серији јавио ми се телефоном. Рекао ми је да сам будала што нисам прихватио, јер можда би ми његов газда био и спонзор. На моје питање одакле зна број мог мобилног телефона, одговорио ми је:…Пријатељу, где живиш ти? Србија је велика само у народној песми…У Србији се све зна…