Како потрошити милијарду евра

Откад је продала "Моби 63" Норвежанима и укњижила чист ћар од 1,1 милијарду евра, Србију као да је сустигла клетва: Дабогда имао дукат велик к’о кућа, па нити га могао носити, нити трошити, већ седео крај њега и плакао!

Држава се одједном нашла у позицији добитника на лотоу којем се испоручују захтеви за подршку и помоћ, при чему сваки од молилаца истиче своје приоритете сматрајући их ургентнијим у односу на туђе.

Потребу за хитном инвестиционом инфузијом исказују буџетски потрошачи – финансијски исцрпљено здравство, школство, култура, просвета, војска, пензионери, незапослени.

Међу онима којима је финансијска помоћ неопходна налазе се и локалне заједнице које се жале на "београдизацију" Србије, али и Београд којем недостају средства за изградњу нових мостова, завршетак обилазнице, измештање постојећег железничког чвора и ослобађање приобаља.

Свеж капитал је неопходан и привреди занемоћалој од вишедеценијског инвестиционог поста, санкција и транзиције, посебно садашњем јавном сектору који пати од великих структурних бољки, чије решавање захтева велика средства

Најава министра финансија Млађана Динкића да ће од пореских и приватизационих вишкова започети велики инвестициони циклус вредан бар 1,2 милијарде евра, наишао је на подршку у оном делу јавности која се препознаје у добитничкој улози.

На листи за финансирање из Националног инвестиционог плана нашли су се, превасходно, потрошачи буџетских средстава – школство, здравство, култура, државна администрација... Стога су се на најаву министра Динкића дежурни економски критичари одмах нарогушили упозоривши да држава није најбољи инвеститор и да је тржиште "саобраћајац" који најбоље усмерава инвестиције у профитабилном, а не потрошачком смеру.

И макроекономски експерти су упозорили да ће државне инвестиције у непривреду изазвати велике поремећаје на тржишту, односно да ће загрејати ценовнике и пробудити успавана инфлаторна очекивања.

Гувернер Народне банке Србије је мишљења да би новац од продаје бившег Мобтела требало искористити за смањење дужничког терета, а политички опоненти актуелној власти су у Националном инвестиционом плану препознали демагогију и популизам из времена Слободана Милошевића, с јединим циљем да се пре избора умиле потенцијалним гласачима. На уверавања министра Динкића да би евентуални јавни радови и градња инфраструктурних објеката, чији инвеститор би била држава, били и шанса да се упосли велики број људи који су изгубили или никад нису стекли радну књижицу, а тиме и почетак демонтаже социјалне бомбе и тензија, дежурна гунђала одговарају да брига о новим радним местима није државни посао.

Њихови аргументи су да држава није послодавац, уколико не жели да делује по Паркинсоновом закону бирократије, већ је њен основни посао да створи предуслове за развој предузетништва, привлачење инвеститора ради привредног развоја, а тиме и отварања нових радних места. 

Очигледно је да главобољу доноси не само оскудица него и прилив великог новца, имајући у виду нарастајући конфликт приоритета и све жешћу лицитацију жеља и аспирација.

Шта год урадила, актуелна власт, која је дужна да полаже рапорт јавности о сваком утрошеном евру, трпеће критике и то како од политичких и економских опонената, тако и од незадовољника који ће остати кратких рукама у расподели пара.

На ватри ће се пећи и гувернер Радован Јелашић који, као челни човек НБС, мора по сваку цену да очува макроекономску стабилност и динар, што неће бити нимало лак задатак, поготово имајући у виду већ прилично затегнуте монетарне узде.

У сличној муци као држава већ сутра ће се наћи акционари Хемофарма који ће продајом  акција немачкој Штади зарадити укупно 485 милиона евра.

Од тога ће се само на рачуну Вршчана наћи 70 милиона евра, а значајне суме ће се слећи и на рачуне око 2.000 Београђана и око 1.000 Новосађана који су били акционари Хемофарма. Председник Хемофарм концерна Миодраг Бабић је већ поручио – "не арчите паре" и препоручио новопеченим богаташима да сачекају крај ове или почетак наредне године и уложе их у инвестиционе фондове, који ће дотад бити формирани.

Имајући досадашња искуства, највероватније ће се већина определити за улагање у потрошњу и у куповину некретнина, што ће сигурно  подстаћи раст цена "квадрата" у Вршцу, Новом Саду и Београду. 

Други инвестициони избори су прилично сужени, јер сем штедње по скромним каматама, грађанима остаје могућност улагања у хартије од вредности, пре свега у акције, на основу сопствених процена и уверења у профитабилност те работе, при чему је већина недовољно упућена.

Отуда и опасност да се готово мења за вересију, односно прокоцка, тако да на крају "ћар поједе вајду".

Нагли прилив средстава у ситуацији у којој су инвестициони избори веома сужени, довешће већину новопечених малих богаташа у позицију да одговоре на понуду "ево ти ништа, држ’ га добро!"

То је добрим делом и кривица државе која није створила разнолике могућности за инвестирање, јер је последња у региону донела Закон о инвестиционим фондовима, чиме је, фактички, ишла наруку банкарском лобију и тајкунима.