Хоћемо ли у регионалну лигу

У последњих неколико месеци фудбалски људи из Србије и Хрватске предлажу оснивање неке врсте регионалне ногометне лиге, чиме би се, кажу, подигао квалитет ове игре и у једној и у другој држави. Имали бисмо јаче такмичење, спортско-националну тензију која позитивно мотивише и једне и друге, јер све ово време, откако смо се раздружили, траје и полемика – чији фудбал је бољи. Има доста присталица заједничке лиге која би садржајно учинила бољим и свеукупне односе – али велики je и број противника такве врсте такмичења. Изговор је, наравно, увек исти – још је рано, политичке тензије још нису спласнуле, ратне ране нису залечене и нико једном таквом такмичењу, бар у овом тренутку, не би могао да гарантује – безбедност.

Иначе, поред ове актуелне приче о некој врсти фудбалско-спортског приближавања упоредо траје и расправа о томе чији је фудбал квалитетнији.

Хрватска је, као самостална држава, била трећа на светском првенству у Француској (1998. године), док су њени тимови, Динамо и Хајдук, учествовали у најпрестижнијем европском клупском такмичењу – Лиги шампиона. Из Србије је само београдски Партизан успео да се пробије у Лигу шампиона.

Занимљива је, у том смислу, изјава (за хрватске медије) Саве Милошевића, нашег фудбалског репрезентативца, који сматра да су се, што се фудбала тиче, Хрвати боље снашли од нас.

„Хрватски фудбалери су”, објашњава Милошевић, „одмах по настанку нове државе снажно осећали тај хрватски дрес. Ми, опет, четири, пет година нисмо могли да пронађемо тај нови идентитет. Јесмо ли Југославија, Србија и Црна Гора или Србија? Те ствари сада могу да делују као детаљи, али су много значиле на терену. Србија тек сада пролази оно што је Хрватска прошла пре десет година.”

Да се хрватски медији све више интересују шта се догађа у спорту, посебно у фудбалу Србије, најбоље, чини се, илуструје пример Црвене звезде и њене актуелне кризе. Велики број Хрвата је у различитим периодима носио дрес црвено-белих и све њихове изјаве су без изузетака имале позитиван контекст - да најпопуларнији српски клуб неће доживети тужну судбину да се угаси. О Звезди су се, бираним речима, изјашњавали Беара, Просинечки, Ивковић, Брачун, Јурић и многи други бивши играчи најтрофејнијег српског фудбалског бренда.

У овом тренутку су Хрвати, чини се, више заинтересовани за формирање заједничке лиге, за ново одмеравање снага са српским клубовима, јер су и сами увидели да лимитирано фудбалско тржиште, односно лига скромног такмичарског и стручног капацитета, никоме не доноси срећу. У том смислу доста је, свакако, индикативна изјава селектора хрватске фудбалске репрезентације Славена Билића, који без политичке или националне острашћености констатује:

„Мечеви између Србије и Хрватске увек су носили вишак адреналина, али битно је да нестане мржња. Треба отворено рећи да је између нас било рата. Срби кажу да је то било давно, да је прошло 15 година, док је код нас стање као да се рат завршио јуче. Регионална лига би била добра за све, али фудбал је ипак специфичан. Ми који смо живели у старој Југославији памтимо доба велике четворке, док мом сину та ривалства ништа не значе јер и не зна за њих. Верујем да је тако и у Србији...”

Досадашња искуства у „поратним” сусретима Срба и Хрвата нису тако трауматична. Прошлост се тешко заборавља, али је, чини се, и у Србији и у Хрватској сазрела свест да се у ЕУ не може без фундаменталног „редизајнирања” међусобних односа.

У сваком случају потребно је размислити о некој врсти заједничког такмичења, баш као што су то урадили кошаркаши.

Доктор економских наука, тим-менаџер у ФС Србије