СЛОБОДАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Искуства инвестиционих циклуса из деведесетих говоре да је новац добијен из приватизација државних добара трошен на стицање имагинарне политичке стабилности, јачање партијског државног апарата, без визије, без озбиљног плана… Новац је потрошен, а држава је постајала нестабилнија, привреда пропадала, незапосленост расла…

Србија данас има око 3.000 долара дохотка по становнику. У последњих пет година стопа раста друштвеног производа износи 5,6 одсто. Тим темпом развоја, 2020. године бићемо земља са око 6.000 долара, што је мање него што данас имају Хрватска, Мађарска, Чешка...

Потребно је да годишња стопа раста износи 8 до 10 одсто. Тако бисмо 2020. године могли рачунати на 14.000 долара дохотка. То захтева 2 до 3 милијарде долара директних страних инвестиција у Србији годишње.

Новца у новом инвестиционом плану има (додуше не довољно) и због тога га  треба паметно употребити јер је добијен од продаје државног добра које је продато једном И последњи пут. Србија је подручје са  суштинском улогом у препороду Балкана. Комуникацијска улога Србије се намеће као императив развоја.

Највећи део ових пара мора се употребити за обнову и унапређење свих видова инфраструктуре која ће бити у функцији привлачења нових инвестиција. Путеви у Србији треба да постану европски. Железнице, аеродроми, реке, телекомуникације – такође.

 Ако је програм национални, мора да буде у функцији општег јачања државе, а то значи да се обезбеђивањем квалитета "крвотока" Србије осигурава боља будућност здравог организма. Нико у Србији не гаји илузију да ће овај инвестициони програм сам по себи донети процват И благостање, али не треба дозволити ни да новац буде бачен на "инфузију за мртве капитале".

Ако је програм инвестициони, то онда подразумева улагање у просперитетне И профитабилне гране. Дакле – инфраструктура. То ствара амбијент повољан за гринфилд инвестиције. Од 2000. године у Србију је пристигло 4,37 милијарди долара страних инвестиција, које су побољшале економски положај земље, али ти ефекти су мањи од очекиваних јер наша земља, у инфраструктурном смислу, није спремно дочекала овакав прилив.

Србији су неопходне инвестиције у  развој и јачање, често заборављеног, сегмента инфраструктуре – јавне администрације. Државни апарат мора да смањи трошкове, да се прилагоди "игри" по европским правилима, да постане јак сервис инвеститорима… Део средстава треба усмерити на развој јавне администрације, на државном, регионалном и општинском нивоу да би се приближили просечном централноевропском стандарду.

 У политичком смислу овај програм треба да помогне решавање проблема Косова и Метохије. Јужну покрајину не можемо заштитити политичким паролама, нити позивима на историјску правду и епским заклињањима, већ обезбеђивањем услова за опстанак Срба на Косову и Метохији и повратак расељених. Само се тако може сачувати српски утицај у овом делу државе.

Дакле, милијарду евра треба уложити у будућност, у профитабилне гране, у равномеран развој и стабилност региона. Само то донеси бољи живот, не само на тренутак, већ трајно и то је прави испит из економског патриотизма, који ће ова влада положити или на њему дефинитивно пасти.