МИОДРАГ МАЈИЋ

У друштвима, баш као и у породицама које су дуго суочене са немаштином, прилив било каквог новца изазива две сасвим различите реакције. Са једне стране, присутно је олакшање због дуго очекиване "финансијске инјекције", док се са друге стране јавља конфликт приоритета. Када га нема довољно, новац недостаје у свим сферама, готово подједнако. На тај начин као да постаје проблем и када га одједном има.

Актуелна продаја "Мобтела" у српском друштву нужно покреће иста питања. Шта учинити са новцем толико потребним у друштву којем много тога недостаје?

Обновити болнице или школе? Градити мостове или станове? Улагати у исплативо или помагати онима којима је најпотребније?

 Као судија, иако потпуно свестан многобројних проблема са којима се ово друштво суочава, на помен било каквих додатних средстава у поседу државе, не могу а да не искористим прилику да још једном поменем правосуђе. Можда ме нећете оправдати, али ме морате разумети.

Српском правосуђу су, макар као и српским путевима, аеродромима, и мостовима, неопходна хитна улагања. Неопходно је из претходних времена наслеђене оронуле зграде заменити репрезентативним свечаним здањима која уливају поштовање и у којима је достојанствено судити и бити суђен. Нужно је  суднице, који често личе на запуштене месне канцеларије, оденути у рухо по мери Европе. Морамо људе, који на било који начин одлучују о томе шта је правда, платити довољно, да на тим местима не би задржавали само ентузијасте, медиокритете или корумпиране.

Демократска друштва су одавно схватила, па би било добро да схватимо и ми – не постоје пречице у развоју државе које заобилазе или маргинализују развој правосуђа. Изградња инфраструктуре и осавремењивање саобраћаја или улагање у производњу и банкарство личи на зидање куће на песку уколико није праћено оснаживањем судства које ће ове вредности штитити.

У том смислу, иако не спадам у оне који умеју са новцем, нити у оне који разумеју његове законитости, у једно сам потпуно сигуран – ниједан правосудни систем на који се данас угледамо није јефтин. Насупрот томе, изузетно је скуп. Немачко, америчко, француско или енглеско судство коштају много и то се у овим друштвима подразумева и оправдава значајем који се овој институцији придаје. Друштво које жели добре и правичне судове мора се и напрегнути у том смислу. Мора, између осталог, за то издвојити и новац. Имати добро а јефтино правосуђе једноставно није могуће и сва размишљања у том правцу воде нас само губљењу времена које немамо.

 Ни овом приликом, наравно, не спорим да у правосуђу постоје проблеми које новац неће и не може решити. Задржавање неспособних, некултурних или, још горе, нечасних људи у судницама, и неспремност да се на њих укаже, свакако не зависе од количине уложених пара. То зависи од количине храбрости и спремности оних који се до сада нису огрешили, да на њих укажу и да са њима раскрсте. За придобијање часних, културних и способних и њихово задржавање у судовима неопходно је, поред свега осталог, и доста материјалних средстава.

 На крају, ипак, желим да истакнем још нешто. Чак и када је реч о тако великом новцу, у држави којој новац хронично недостаје, није најзначајније да ли ће од њега непосредне користи имати судство, здравство, школство или пензиони фондови. У друштву какво је наше, неупоредиво је значајније да средства добијена продајом једног од највећих предузећа буду утрошена тако да се зна ко их је, у којој мери, на који начин и у које сврхе потрошио.