Секуларно друштво без алтернативе

Нико озбиљан и иоле објективан не може оспорити трагичне учинке религије кроз историју. Кад су крсташи пре седам векова стигли пред катарски град, тражили су савет црквених ауторитета – шта чинити, јер су у граду поред јеретика били и правоверни хришћани.
Одговор је био лаконски: "Погубите све, а Бог ће препознати своје..." Од тада наовамо, организоване религије срљају у злочине, посебно Католичка црква. Од инквизиције и спаљивања вештица, преко шуровања са тоталитарним режимима, посебно нацизмом и фашизмом, до забране абортуса и употребе презерватива, што је имало трагичне последице, нарочито у Африци. На десетине милиона људи је било заражено сидом, с фаталним исходом.

Такође, нико озбиљан не може оспорити све израженији и агресивнији политички клерикализам, не само у Србији, већ на простору бивше нам заједничке отаџбине, па и шире.

Од ратова с почетка деведесетих година прошлог века, све је уочљивија спрега политике и клера. Део клера је посебно одиграо срамну улогу хушкајући народе једне против других, чак и благосиљајући злочине! Та несрећна етно-национално-верска симбиоза постала је трагично и референтно место ових простора. Упркос повученим државним међама, ово је јединствен социокултурни простор блиских етнија, менталитета, традиција и обичаја, али, нажалост, и супротстављених религија, као изворишта свеколиких сукоба и анимозитета. Отуда секуларно друштво нема алтернативу на овим просторима, тим пре што се све одвија по принципу спојених посуда.

У оптицају је лажна дилема – секуларна држава, да, али секуларно друштво, не. То је заправо оксиморон. Залагање за секуларну државу и друштво нипошто не значи повратак на државно-идеолошки атеизам. За секуларизам на овим просторима најприхватљивија је формула лаицитета француске традиције. Такав секуларизам истовремено представља најпоузданију брану религијском фундаментализму као објективној опасности.

Овај текст је непосредно инспирисан колумном уваженог политичког аналитичара Слободана Антонића: "Калуп каквог нигде нема" (22. новембар), који, делимично, оспоравам на унутрашњем плану, а у целости његове паралеле са Бушовом Америком. Најпре, мото на америчкој новчаници је чиста реликвија. Наиме, такозвани оци нације – Адамс, Френклин, Џеферсон, Медисон, Вашингтон, Хамилтон и други – сви су одреда били деисти. Уважавали су свевишњег, али не у библијском тумачењу.

Председник Буш је корифеј талибанске Америке: "Бог ми је рекао да ударим Ал Каиду, да срушим Садама Хусеина, а сутра и Иран"... Његов отац, бивши председник, дословно је изјавио: "Атеисте не треба сматрати грађанима, нити патриотама", а њихов кербер Ен Коултер сугерише како треба освојити неверничке земље, побити њихове лидере, а народе превести у хришћанство!

Некад земља предузетничког духа, колосалних научнотехничких достигнућа, данас посрће под теретом религијског фундаментализма. Доиста је шокантно сазнање како око половине америчке популације верује у библијску догму, по којој је свет створен у шест дана.

Не помаже ни лукавство клерикалног ума, чија полазна премиса гласи како су свете књиге заправо саздане од метафора, алегорија, парабола и сличних лингвистичких финеса, односно од трагања за њиховим скривеним значењима и порукама. Узалуд. Ако је пракса једини поуздан критеријум истине, онда су организоване абрахамске религије, ако не по мотиву, али извесно по дејству, ретроградне идеологије, које једино секуларизам може осујетити и сузбити.