МИЛУТИН МРКОЊИЋ

Притиснуту великим сиромаштвом за Србију је новац од продаје "Мобтела" драгоцена трансфузија – сви очекују да делом тих пара реше своје бар акутне проблеме и у здравству и у култури, у просвети, у привреди, у селу, у граду...

Потребе су сигурно ургентне и велике, захтеви са разних страна више-мање и оправдани и разумљиви и баш зато је тежи и деликатнији посао оних који о том новцу треба да донесу коначну одлуку.

Као ретко када власт мора да има много политичке мудрости, поштења и храбрости и одлучи у корист Србије, наше сутрашњице, бржег развоја, па и ако би то тренутно представљало и политичку штету, гледано из дневно-политичких интереса.

Влада Србије мора да буде прагматична, мора новац да инвестира тако да сваки уложени динар донесе два. Нисам професионално деформисан већ дубоко уверен да је последњи тренутак, после много пропуштеног времена, храбро инвестирати у наше компаративне предности према свету, у саобраћај, енерегетику и пољопривреду и из њих изведене остале привредне гране које их напајају.

Посебно инсистирам на инвестицијама у саобраћајну инфраструктуру, јер је то пут ка бржем глобалном развоју Србије и њеним бржим и сигурнијим везама са светом; масовном запошљавању јер је незапосленост наша отворена и болна рана; бржем враћању уложеног новца итд.

Није то нека посебна философија, искуства су и нама добро позната, експлоатацијом путева, железничких пруга и аеродрома оствариван је велики и сигуран девизни прилив.

Подсећам и овом приликом да је за 18 месеци обнове земље после НАТО бомбардовања око 250.000 људи радило, а цео тај посао обнове коштао је око 200 милиона ДМ.

Добро уложен новац, па и овај од "Мобтела", једним делом био би у изградњу тзв Коридора 10, тј. завршетак аутопута Суботица – Београд – Ниш – Димитровград – Лесковац – Врање, модернизацију магистралне железничке пруге за велике брзине Суботица – Београд – Ниш – Димитровград – Врање и завршетак изградње београдског, новосадског и нишког железничког чвора...

У изградњи путева и пруга видим и прилику за наша грађевинска и друга предузећа, за нашу механизацију, вагоне, СС, ТТ итд., за успешно представљање свету наших стручњака, инжењера, радника, наше високе технологије итд.

И Београд такође у свему овоме има посебно место јер је будући центар услуга у југоисточној Европи, јер су брзе и сигурне комуникације услов његовог бржег развоја.

На жалост, Београд је и поред огромних средстава последњих година (око 800 милиона евра годишње) најмање пажње посветио развојним пројектима попут обилазница око Београда, београдског железничког чвора, аеродрома итд.

Лош пример погрешног финансирања су козметичке интервенције на улицама Београда, асфалтирање око 200 километара улица. Уместо тога требало је изградити непостојећи део аутопута ка бугарској и македонској граници који је могао да се користи и пред Олимпијске игре у Атини и тако оствари приход бар два пута већи, па са тим парама, ако је толико потребно, кренути у асфалтирање улица.

Са тог становишта не видим преку потребу улагања у Београд и дела "Мобтелових" пара, осим строго наменски, за инвестиције које би биле од ширег интереса за целу земљу.

Моја порука је да и са овим парама од "Мобтела" треба живети као да их нема, а улагати их само тамо одакле ће се двоструко вратити.