Политичари морају да уче

Последњих месеци нагло је порасло интересовање медија за образовање наших политичара. Занимљиво је како се одједном нека тема појави, која је пре тога била потпуно одсутна из јавности, и како онда попут понорнице поново нестане. Надам се да овај пут неће бити тако, односно да ће наши медији наставити да прате ову тему, а још би боље било да је прошире на питање квалитета људи који нас представљају, који у наше име доносе најзначајније одлуке за нашу будућност и будућност целог друштва. Неки су говорећи о образовању политичара одмах имали асоцијацију на Кумровец, место у којем се образовала комунистичка номенклатура, други су се питали да ли је могуће да одлуке доносе они који тек треба да се образују.

Наравно, оба су приступа погрешна. Ми више не живимо у једнопартијском друштву у којем је политичко образовање, пре свега, подразумевало освајање једне једине владајуће идеологије (што не значи да многи заљубљеници у нову омнипотентну идеологију тржишта као регулатора свих односа у друштву не сањају о томе да је наметну на сличан начин као што је била наметнута она комунистичка). Нити живимо у свету у којем је завршавањем формалног образовања могуће престати с учењем. Доживотно учење за све који желе да држе корак с убрзаним процесима у развоју науке, технологије, информатике, али и с кретањима у све глобалнијим и све сложенијим друштвеним односима, који међународну политику чине саставним делом сваког појединачног друштва, неопходност је без које ни један озбиљан професионалац не може да успе у свом послу, а политичари осуђују не само себе већ и цело друштво на таворење.

Дакле, политичари морају да уче, да упознају све битне процесе у друштву у којем живе, али и све значајне изазове у свету. Не може и не сме ни један политички функционер да дозволи себи да не познаје основне проблеме с којима се, на пример, суочавају маргиналне групе у Србији, али, исто тако, мора да се упозна с проблемима глобалног отопљавања како би у свом сектору био спреман да се припреми за ефикасан одговор на овај, вероватно, најсложенији и најтежи изазов 21. века.

Да би успели да превазиђу парохијалност и несигурност, коју собом носе недостатак знања и слаба информисаност, да би се осетили сигурнији у себе а, самим тим, развили самопоштовање, те били мање склони корупцији и бахатом понашању, политичари морају да се и образују и у међусобном дијалогу и дијалогу с јавношћу освајају и развијају етику свог позива.