Цена улазнице

Шта је Европа данас? Шта су прави економско-политички и морални изазови у контексту латентних противуречности које појам Европа садржи? Зашто се тако лако препознају старе европске надмености у односима према појединим деловима континента? Да ли Европска унија данас, као и увек, више захтева подаништво него што нуди партнерство? Зар Европа верује да њена политика подстицања фрагментације и дезинтеграције служи главним и средњорочним циљевима европске интеграције?

Где смо ми данас? Можемо ли успоставити природан и рационалан редослед битних елемената у нашим промишљањима европских питања? Како, данас и овде, треба промишљати Европу? Како и колико себе остварити у њеној концепцији економско-политичке интеграције? Који модел европског капитализма хоћемо? Да ли се крећемо правим смером?

Политичке – актуелне гарнитуре, тј. партије на власти у Србији донеле су "резолуције о придруживању Европи". Ради се о доброј намери да се уђе у једно моћно, престижно и угледно економско удружење, које чине 25, односно у монетарну унију (а то је језгро интеграције) којој је приступило 13 европских држава.

У вези с тим, занимљиве, али релевантне и контроверзне су најмање две ствари. Прво, ову "одлуку" прати економски и политички потпуно ирационалан и неразумљив став: не питамо за цену улазнице! И друго, без правих аргумената и анализа, или економско-политичких компарација, намеће се реално деструктиван став: учлањење у ЕУ нема алтернативе!

Заиста је економски и политички некреативно, па и неморално, бранити становиште да људи, народи, економије или државе имају само "једну алтернативу" за живот и развој. Наиме, и у нашој и у европској традицији за главни принцип вредности и достојанства опстаје уверење да људи и народи увек имају више алтернатива, тј. више могућности да остваре прави избор у било којој сфери свог бивстовања. Ако тако није, реч је непосредно о редуковању човекове слободе.

Стари, мудри француски генерал би рекао: "Народи немају пријатеље, већ само интересе". Зато је право питање: шта би у пројекту "Европска унија" могао бити чији интерес?

ЕУ као моћно економско удружење заинтересовано је да шири тржиште за своју робу, услуге, капитал. Друге љубави према земљама и народима ту нема. И то је природан и рационалан приступ сопственом развоју. Проширити тржиште за око сто милиона нових потрошача није ни мали ни безначајан програм (Србија, Хрватска, БиХ, Црна Гора, Албанија, Македонија, Турска).

Шта би, уз начелно опредељење за улазак у ЕУ, могао и морао бити интерес наше земље? И наш интерес мора бити истоветан, природан и једноставан: обезбедити претпоставке да се својим конкурентним производима и услугама, те интелектуалним умећима и знањима, и у оптималном оквиру, изађе и бивствује на широком тржишту те економске интеграције. Ако се такав циљ, из било којих разлога, не би могао остварити у периоду "консолидације и стабилизације", улазак у ту интеграцију нема ни смисла, ни реалног оправдања. Односно, тада се морају активирати алтернативна тржишта која добро (или боље) третирају и примају нашу робу и наше услуге. А има их. Рецимо: регионална тржишта земаља у развоју, тржишта земаља груписаних око Руске Федерације, кинеско и азијско тржиште... Најзад, алтернатива је, док се не стекну прави и потребни услови, бити ван економских интеграција.

Једноставно, здрава концепција учлањења у европску економску интеграцију не може бити идеја "прикључења" (каква ружна реч) већ пројекат економски, социјално и демократски одрживог развоја који, између осталог, обезбеђује присуство домаће продукције на глобално интегрисаном економском простору. Главни циљ је бити у игри. Бивстовати на сцени. Не дозволити да се нађете у гледалишту.

Дакле, није овде реч о противљењу учлањењу у европску, или обило коју другу економску интеграцију. Право питање је: како учествовати у процесима светске и европске глобализације, тј. како у новим међународним економским и политичким консидерацијама и условима сурових глобалних ветрова рационално управљати сопственим ресурсима, тј. домаћим развојем. И разумети добро важну лекцију која гласи: развој домаће економије се не увози, већ се уз неусловљену подршку међународних јавних извора финансирања, рационално и ефикасно организује у сопственој кући.