Празна фабричка хала – нова фирма

Србија нема производњу, а политичари величају баш то чега нема. Та оцена једног од најмоћнијих пословних људи у Србији изазвала је бројне коментаре и реакције. Глобална криза отворила је и нека важна питања у Србији. Да ли је домаћа индустрија уништена и треба ли нам нова индустријска политика? Да ли Србија, као и друге земље у транзицији, треба да заснива развој на сектору услуга и ИТ технологијама или да се врати традиционалним предностима – производњи хране и индустрији? Може ли Србија, као Мађарска, да смањи учешће пољопривреде у бруто домаћем производу с 25 на четири одсто и да остане аграрна велесила?

Околности су се промениле, криза је и сви трагају за новим моделом развоја. Да ли су за Србију технолошки паркови или производња јабука?

Размишља ли се у држави којим мерама подстиче једне а обесхрабрује друге гране? На нека од тих питања ова „тема недеље” тражила је одговоре.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

У Србији има много индустријских капацитета који не раде, а могли би да раде. Не раде зато што нема државне стратегије. Криза је управо доказ да је једина права ствар конкурентна производња, нова вредност.

Зоран Дракулић, власник компаније „Ист поинт” („Ваљаоница бакра Севојно”, „Новкабел”, „Клас”, бродарска компанија у Аустрији, складишта за жито у румунској луци Констанца, „Житомлин”, ЈРБ...), каже да се показало да без примарне производње нема изласка из кризе и да зато само треба да прораде неискоришћени капацитети, а да држава даје стимулансе предузетницима да покрећу производње.

Ако је тачно да је индустрија запуштена, шта би могло од производних капацитета у Србији да ради?

Нерадо говорим о томе, али морам да узмем пример РТБ „Бор”. Колико га ми као држава „љуљамо”? То је чист српски производ и уместо да сада производимо шездесет хиљада тона бакра из свог рудника, Србија ће да произведе петнаестхиљада тона. То је чист губитак девизног прилива од двеста двадесетмилиона долара. Да не говорим колико би већа производња генерисала нових радних места око РТБ-а.

У Србији има фабрика које би одмах сада могле да удвостручепроизводњу јер постоји тржиште за њихову робу. Пример је ужички „Први партизан” који данас све извози, а тој фирми треба три-четири милиона евра да дуплира капацитет. И нема одакле да се задужи, банке неће да кредитирају јер је то државни програм. Могла је држава да уложи, а није.

(/slika2)Има фирми које су банкротирале и чије хале стоје празне уместо да се некоме дају у закуп за један евро по квадрату. То би запослило људе.

Нас зову председници општина да дођемо, имају празне хале, али се онда увек саплетемо на неки административни проблем. Ево, сад нас зову из Владичиног Хана, тамо ниједна фабрика не ради.

Али, то је нешто што би држава требало да стимулише, да даје повољне кредите. Истина, морам да похвалим државу за наш пројекат у Бољевцу. То је неразвијени регион и ми смо од Фонда за развој добили леп кредит с малом каматом и направили смо изванредну фабрику. Али, нисмо добили онај стимуланс за новозапослене раднике, ваљда је био проблем да ће држава дати много пара Зорану Дракулићу. Не треба, хвала, завршићемо ми тај програм и без тог подстицаја.

Шта производи та фабрика?

Направили смо фантастичан пројекат производње пелета, 35.000-40.000 тона месечно. То је јефтино гориво за грејање, еколошки је производ и прави се од отпадног дрвета. Одлучи смо се да правимо и другу фабрику како бисмоимали довољно горива за будућу малу термоелектрану којаће производити струју и топлоту. Такве електране постоје у Немачкој, Аустрији и Италији. Тржиштепелета је веома поремећено.Аустријанци су прерађивали годишње два милиона кубика дрвета, сад су пали на пола милиона. И одједном се појавио мањак на тржишту. Све што смо произвели у Бољевцу, продали смо, немамо кило. Наравно, цене ће да оду у небеса, мислим да ће да скоче 60 одсто, а сад је 120 евра по тони. А плашио сам се шта ћемо с производњом јер иде лето. Шта је суштина?Све државе у Европској унији премирају, субвенционишу и произвођача и потрошача који користи електричну или топлотну енергију добијену од пелета јер је то чист и обновљиви извор.

Где градите другу фабрику пелета?

У Деспотовцу,где је била фабрика медијапана, има празна хала од 17.000 квадрата и ту ћемо да направимо нову производњу пелета. А таквих хала има у Србији колико хоћеш. Ја бих организовао десет-петнаест људи у министарству, људи који имају искуство упривреди, да трче по Србији, доводе стране компаније и покрећу умртвљене капацитете.

Па у Србији и није тако трагично као што се прича?

Ма није уопште трагично, него се држава не бави тиме.

Како је у условима кризе у Србији пословати с Ваљаоницом бакра у Севојну?

То је пример доброг пројекта. Сви смо очекивали да ће у кризи да знатнопадне производња у Ваљаоници. Десило се супротно, десило се чудо. Имали смо рекордну производњу у марту, па у априлу, целамајска производња већ је продата... Не можемо да произведемо колико тражи тржиште. Велике фабрике у Европи смањиле су капацитете, „пукле” су две компаније и створио се простор да ми можемо изванредно да радимо. Јесмо ми уложили велике паре, сада све ради као сат и то је данас добар капацитет из кога 180 камиона месечно одвозе 3.600 тона робе. Од неких петнаестмилиона евра колико смо планирали да инвестирамо, доћи ћемо на четрдесетмилиона али смо направили фабрику која има најбољи асортиман у Европи.

Шта Ваљаоница може још да значи за Србију?

Агилни председник Општине Ужице прави индустријску зону и ми хоћемо да заједно с комшијском Ваљаоницом алуминијума да привучемо стране инвеститоре који би користили наш репроматеријал и ушли у мање производне програме с неколико десетина радника. Ево, ми радимо на новом производу, фолији за сунчане колекторе. У том производу додата вредност је између седамстои две хиљаде евра по тони производа. Кад уђемо у производњу фолије, једна немачка компанија спремна је да дође у Севојно и производи сунчане колекторе. Донеће опрему, а ми ћемо да јој дамо халу. Немци имају тржиште, а држава нека да подстицаје за ново запошљавање. Ми тако добијамо нов производ за домаће тржиште и шансу да више користимо сунчеву енергију. Људи у Србији морају да буду свесни колико ће уштедети енергије ако ставе колектор на кров куће. И тако улазимо у „зелену енергију”, то је дефинитивно будућност.

Србија је запустила индустрију. Шта држава треба да уради да би оживела производње за које постоји тржиште и ван Србије?

Да неке укине а већину прописа поједностави, да издаје дозволе за један дан, да престане да пословне људе назива тајкунима и да на њих не хушка грађане, да стимулише производњу која супституише увоз и намењена је извозу. Тиме бисмознатносмањили спољнотрговински дефицит који ће на дужирок да буде итекакав проблем. Ова земља мораће све више да извози, а држава ће морати да стимулише такву производњу.

Како да стимулише?

Под број један, повољнијим кредитима.

Али, ево још један наш проблем. Седам година пишемо држави да забрани извоз секундарних сировина јер ми можемо да их прерађујемо. Држава и даље ћути, отпад се шверцује и под разним шифрама извози без контроле. Фактички, направљено је црно тржиште. А нама тај отпад треба и платили бисмо га по ценама које су конкурентне са иностраним. Али, ми радимо легално и преузимамо обавезу да, на пример, сав секундарни бакар откупимо без проблема. Ми бисмото прерадили и искористили у Србији за нову производњу.

Криза је и хоћемо ли сада да седимо и кукамо?

Проблем је што је наша држава сиромашна. Она је морала, не само због кризе, да се мало више задужи у иностранству и тим капиталом помогне мале и средње компаније. Велики ће се снаћи, али мали и средњи не могу и зато им треба државна помоћ.

Ево још једног примера шта држава ради. Продала је две фабрике каблова, а трећа фабрика, она у Јагодини, суштински је у државном власништву. И идемо на тендер за снабдевање, рецимо, Електропривреде. Онда Јагодина понуди најнижу цену, испод цене репроматеријала, само да би исплатила плате тог месеца за три хиљаде радника. И ми бисмосад требалида тужимо државу која је мени продала једну фабрику каблова, а помаже другу фабрику која је мени конкуренција и обара ми цену. Уместо да је држава затворила ту фабрику или јој променила програм она тражи педесетмилиона евра да је прода, а те машине не вреде ништа. Тамо има три хиљаде радника, а не треба више од 500-600 радника. Србији данас не требају три фабрике каблова, нема тржишта за то.

Зашто, по Вашем мишљењу, српској јавности сметају пословни људи?

Зато што у свемуима много политике, а мало економије. Требало је имати много храбрости па затворити фабрике као што је ова у Јагодини и храбро применити Закон о стечају. „Бор” је чиста политика, власт се стално удвара тим радницима. Има таквих примера колико хоћете, а илузије нас много коштају.

-----------------------------------------------------------

УКРАТКО

• Тајкуни се деле на оне који су се обогатили пљачком и на оне који

су богатство стекли непоштењем.

• Наша странка нема везе са контроверзним бизнисменима. Немамо појма зашто нам стално уплаћују неке паре.

• Није транзиција крива за оволико сиромаштво, већ за онолико богатство.

• Сит гладном верује. Он му продаје храну.

Д. Минић Карло