Прва класа, друга класа

Давно је то било када смо Мики и ја у минхенском Уреду за странце хтели да продужимо немачке боравишне визе. Младић од неких 25 година, задужен за наше предмете са беџом на коме пише „Топић”, узима наше ју-пасоше, окреће прве странице и пита на немачком:

– Срби?

– Да.

– Радите овде?

– Да, као медицински техничари.

Узима потврде од болнице.

– Имате срећу. Да их немате вратили бисмо вас назад, друга класа.

– Шта значи друга класа?

– Странци друге класе. На пример Американци, Енглези, Французи су странци прве класе, Африканци (избегава реч црнци) треће.

– А Мароканци-Африканци јесу ли они странци и у Казабланци?

– Молим?

– Рибља чорба.

– Молим?

– Бора Чорба.

– Не разумем. Шта је то?

– Група тј. певач познате српске групе.

– Никад чуо. Оно за чим једна генерација пати изгледа да друга не познаје.

– Како то да Ви са презименом Топић нисте чули за Бору?

– Ја сам овде рођен, мој стари је одоздо.

– Па какав је то осећај радити са сународницима Вашег оца?

– За мене је то посао.

– Знам, али неке емоције сигурно постоје, нарочито онда када из Немачке избацујете неке од нас?

– За мене је то посао.

Прилази му мало старији колега, са беџом „Топалис”. Супер, по старом, вероватно Грк. Топић и Топалис, надајућа комбинација за њихову браћу по крви и крсту да без проблема продуже визе.

– Има ли неких проблема – пита господин Топалис.

– Не, са господином Топићем покушавамо да разјаснимо класификацију странаца, а при томе се питамо зашто Немци стављају вас странце у прве борбене редове да се расправљате са странцима.

– Ми нисмо странци, ми смо Немци, потомци емиграната. Неки овде су већ трећа генерација.

– Знам, али да ли сте онда и ви друга класа Немаца када вам прва каже да морате тражити разлог како да нас избаците, нас који смо са вама много сроднији него ви са њима.

Пауза.

– Дајте да видимо да ли су сви папири у реду. Ето недостаје вам потврда о становању, мораћете поново доћи.

– Шта то значи, опет устајање у четири, чекање по овој зими испред затворених врата, трка до апарата да бисмо међу првима узели број и поново чекали?

– Жао нам је.

– Верујемо.

После неколико година на минхенском аеродрому посматрам тројицу наоружаних полицајаца како ескортирају две старије жене у правцу лета за Београд. Све што су могле спаковале су у две кесе, на ногама кућне папуче. Више времена им није дато.

– Госпођо шта се десило, воде вас као да сте опасни криминалци, шпијуни ухваћени на тајном задатку?

– Ево, враћају нас, кажу да нема правних основа да останемо.

– Па, да ли вам је жао што идете кући?

– Ма није, једино нам је криво јер нас неки наши вратише.

Добра стратегија: нису Немци криви, него наши. Ко је у ствари крив? Људи који раде по Кафкиним установама сигурно нису. И нису увек други криви. Све бивше и садашња земље генерацијама не пружају перспективу младима који често одлазе без повратка. Опет, оно за чим једна генерација болује друга не познаје. Наша прошлост и будућност. Причамо о укидању неких министарстава, у реду је, треба их укинути, али како би било да из њих створимо једно мало али веома агилно министарство. „Министарство будућности” са надом да ће оно нешто научити из прошлости.