Сам свој господар

Француски редитељ Клод Шаброл, један од најплоднијих европских аутора трилера и детективских филмова, ускоро ће, 24. јуна, напунити 79 година.

Некадашњи члан критичарског кружока Анреа Базена, који се током педесетих година 20. века окупљао око часописа „Cahiers du cinèma”, Шаброл је још током живота постао легенда, сам свој господар, снимивши до сада више од 70 филмских и телевизијских дела са врсно изграђеним ликовима, приказима живота у провинцији са ирационалним међуљудским односима и мистеријом која се разрешава уз важну моралну поруку.

Од његовог првенца „Лепи Серж”, до недавно у Берлину представљеног „Беламија”, прошло је пола века, а Шаброл доказује да је и даље енергичан, темпераментан и луцидан. Спреман на нове изазове.

Берлински фестивал се овом мајстору филмске режије одужио и прославом јубилеја каријере, уручењем „Златне камере” и светском премијером детективског филма „Белами” у којем први пут сарађује са Жераром Депардијеом. Са специјалном пројекцијом филма „Белами”, 14. јуна у Новом Саду, свечано ће бити затворен Синема сити фестивал.

Коначно сте се спојили са Жераром Депардијеом. Ово је за рубрику „Веровали или не”?

Ха! Јесте невероватно да је „Белами” први филм у којем Депардије и ја радимо заједно. Многи су ми пред почетак снимања говорили да се помолим богу јер ћу са њим имати великих проблема, али се испоставило да уопште нису у праву. Био је тачан, шармантан, мобилни телефон му није ниједном зазвонио током снимања, није пио ни кап алкохола. Био је сладак као бомбона. Тако смо коначно надокнадили све што смо до сада пропустили.

(/slika2)Иако „сочан кримић”, филм „Белами” је још један у низу Ваших дела у којима се бавите деликатним односима међу људима. Такве филмове снимате ево већ пола века, значи ли то да је људска природа непресушни извор инспирације?

Сигурно је тако. Фасциниран сам примерима како људи понекад упропашћавају своје животе и како проналазе начине да преброде проблеме. Уживам у праћењу људских бића док пролазе кроз авантуру звану живот. Међутим, проблем је у томе што овакве ствари мало интересују биоскопске гледаоце, па онда ја прибегавам триковима. Смислим интригантну ситуацију у коју смештам људске односе и све то упакујем у заплет који привлачи гледаочеву пажњу. Отуда толико много крими и детективских прича у мојим филмовима. Публика се за њих лако везује, а је се у позадини бавим људима и људским грешкама.

Не смета Вам што Вас критичари још увек називају „француским Хичкоком”?

Мишљења сам да они претерују што ме упоређују са њим. Хичкок је био изузетан редитељ. Када говоримо о линији утицаја, онда је можда тачније рећи да ја трпим утицаје Фрица Ланга, а трпео их је и Хичкок. Дакле, линија утицаја нам је иста.

Једном приликом сте ми рекли да никада не жалите за прошлошћу?

Увек сам живео и живим за данас. Сматрам да онај који жали за прошлим временима није много срећан у садашњици. Све што ми се данас не допада, покушавам да поправим, а не да се са носталгијом присећамо прошлих времена.

У том времену прошлом настајали су неки од антологијских филмова у Француској. Лепо је тога се сетити?

Да, сигурно. Оно што моја генерација није знала, односно није била свесна током педесетих година, јесте чињеница да смо прошли рат и послератни период, а да нисмо видели ниједан амерички филм. А онда се десило чудо – отприлике четири године заредом гледали смо свакодневно америчке филмове, били смо опијени америчком кинематографијом. То вам је као када годинама не пијете, а онда почнете много да пијете па се брзо и напијете. Наравно да се са радошћу сећам времена када смо Жак Ривет, Жан-Лик Годар, Франсоа Трифо и ја ноћу гледали филмове, па после до зоре пратили један другог до куће по различитим деловима Париза, све успут причајући о виђеним филмовима. И тако унедоглед. 

Никада више заљубљеност у амерички филм није била иста?

Данас се тамо производи велики број детињастих филмова, тако да је амерички филм сада мање утицајан него што је био. Као европски редитељ, сада сигурно не бих пожелео да одем у Америку и снимим филм. Видели сте ово најновије искуство Бертрана Тавернијеа и његовог првог америчког филма у каријери „У електричној магли”. Не кажем да му је филм лош, али је чињеница да се брзо вратио у Француску. Имао сам пуно понуда да снимам у Америци, али ме је неки мој анђео чувар увек од тога спасавао. 

Сматрате ли да се у данашњом Америци телевизија ипак намеће као најатрактивнији медиј?

То је, сасвим сигурно, веома површан медиј, који много и прозирно лаже. Приказују лажи уместо стварности градећи заправо једну велику пародију од људских живота и људске интелигенције. Треба да сте веома глупи да то не схватите.

Ви и Ваше колеге зачетници „новог таласа” у филмовима сте се бавили стварношћу. Искрено?

Искрено, него шта! Наш циљ је био директно приказивање стварности! Данас људи који финансирају филмове сматрају да је директно приказивање стварности несигуран, ризичан посао, па су наклоњенији причама у којима употребљавају специјалне ефекте са којима желе на неприродан начин да натерају публику да сања о стварима које не постоје. Мрзим поруку која се на овај начин шаље – идите у биоскоп како бисте на два сата заборавили стварност и своје проблеме. Филмско стваралаштво није створено зато да би неко уз његову помоћ заборављао на своје проблеме!

Можете ли да ми откријете тајну, зашто су велики број сценарија за Ваше филмове писале жене?
Нема ту никаквих скривених тајни, све је ствар практичности. У већини мојих филмова главни ликови су жене, па је логичније да жени поверим посао да развије причу. Сваки пут када ми нека идеја падне на памет, потражим жену писца да је развије и уобличи. Она ће сигурно боље писати о женским стварима и женској логици од мене.