Ко заправо повлачи обарач

Атентати на државне и политичке лидере су универзална појава. Неки од њих су разрешени и судски процесуирани, али многе од атентата прате одређене тајне и мистификације. По правилу, протеком времена оне се све више умножавају, каже у разговору за „Политику” др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју Србије из Београда.

И др Слободан Бранковић, професор историје цивилизација на Мегатренд универзитету у Београду, указује да као комплексна појава атентати и политичка убистава вођа нису типични само за српски народ, мада у себи носи неке особености.

„Несумњиво је да та појава има негативан предзнак, али ми треба да нађемо духовну, истраживачку и теоријску снагу за суочење с том темом, поготово због тога што ни савремено доба, за које се каже да је далеко од варварства, није имуно на те атентате”, каже др Бранковић.

На Балкану су они део искуства политичке културе и у Србији, односно у Југославији, Бугарској, Грчкој, Румунији и другим балканским државицама. У ратним годинама је готово правило да онај ко изгуби рат губи и главу, каже др Павловић.

Наш други саговорник, професор др Бранковић, упозорава да овај феномен треба сагледати из миленијумске перспективе, што је често болно јер су током пет векова Срби били под влашћу Отоманске империје.

„Суштински гледано, управо то је најсложенији проблем јер смо из једне цивилизације, на простору на коме је корен духовног идентитета Европе, насилно уроњени у другу цивилизацију, ону са азијског тла, и то после периода у коме је српски народ, поготово од Немањића, дао битан допринос европском идентитету. На том раскршћу светова, на коме су се сусретале, сукобљавале и размењивале своје вредности различите цивилизације (словенаско-православна, западноевропска и исламска) оне су делиле биће српског и других народа на југоистоку Европе, уз истовремену борбу Срба за одржање сопственог идентитета, па и оваквим средствима”, упозорава др Бранковић.

„Иако је у већини атентата непосредни извршилац познат, увек остаје питање политичке позадине атентата – ко стоји иза руке и обарача убице”, каже др Момчило Павловић. „Те тајне се по правилу ретко сазнају а слагање чињеница у мозаик ко је све могао бити заинтересован за одређено политичко убиство понекад више умножава него што разрешава дилеме и недоумице. Тако је и са убиством краља Александра, а и председника владе Ђинђића”, каже наш саговорник.

Све у свему, истиче др Павловић, „иако историографија пружа многа сазнања о атентатима ипак добар део тајни и мистификација остаје, а временом се повећава или смањује, зависно од односа савременика према тим догађајима и вредновања појединих личности, били они атентатори или жртве”.

Сл. К.

------------------------------------------------------------------------------

Стона лампа која убија

Ге­не­рал-ма­јор Ма­ри­јан Ф. Крањц, ко­ји је оба­вљао од­го­вор­не ду­жно­сти у Слу­жби без­бед­но­сти ЈНА, по­сле од­ла­ска у пен­зи­ју на лич­ни зах­тев 1990. го­ди­не, по­све­тио се ис­тра­жи­вач­ком и исто­ри­о­граф­ском ра­ду и 2004. го­ди­не у Љу­бља­ни об­ја­вио књи­гу „За­ве­ре и атен­та­ти на Ти­та”.

У овој оп­се­жној ис­тра­жи­вач­кој сту­ди­ји, Крањц је из­нео по­да­так да је про­тив Јо­си­па Бро­за Ти­та би­ло ор­га­ни­зо­ва­но 18 за­ве­ра и 57 атен­та­та, не са­мо с ци­љем фи­зич­ке или по­ли­тич­ке ли­кви­да­ци­је Ти­та, већ и због раз­би­ја­ња СФР Ју­го­сла­ви­је.

Ка­да је реч о за­ве­ра­ма, њих 19 је по­кре­ну­то са Ис­то­ка, шест са За­па­да а три из­ну­тра.

Атен­та­ти су у 16 слу­ча­је­ва пла­ни­ра­ни на Ис­то­ку, у 41 слу­ча­ју на За­па­ду, а ни­јед­ном у са­мој зе­мљи.

Крањц из­но­си и по­да­так да је атен­тат по­ку­шан и на Пе­тра Стам­бо­ли­ћа, убр­зо по­сле Ти­то­ве смр­ти 1980. го­ди­не. Стам­бо­ли­ћа, ко­ји је та­да био на ду­жно­сти пред­сед­ни­ка Пред­сед­ни­штва СФРЈ, до­био је, на­и­ме, на по­клон не­ку сто­ну лам­пу за рад­ни сто. Ка­да су је тех­ни­ча­ри из сек­то­ра без­бед­но­сти по­дроб­ни­је ис­пи­та­ли, утвр­ђе­но је да лам­па иси­ја­ва кан­це­ро­ге­не га­ма зра­ке ко­ји су би­ли смрт­но опа­сни.

Ова атен­та­тор­ска на­пра­ва је не­у­тра­ли­зо­ва­на, али при­пад­ни­ци слу­жбе без­бед­но­сти, „на­жа­лост, име­на да­ро­да­ва­ца ни­су јав­но са­оп­шти­ли”, кон­ста­ту­је Ма­ри­јан Ф. Крањц.

Сл. К.

-------------------------------------------------------------------------

Укратко

. Најубедљивији политички аргумент у Србији је – снајпер.

. Слободно убијте свог политичког противника. У Србији је дискреција загарантована.

. Срби се радују политичким убиствима. Још од Радовањског луга.

. Досад смо убијали најбоље. Можда је време да пређемо на најгоре.

. Није свако убиство политичко ако о њему пише Политика.

Д. Минић Карло