Заиста волим Србију

Шандор Чањи, први човек ОТП-а, највеће мађарске банке, добио је и усред светске финансијске кризе оно што је наумио. Срочена је довољно изазовна понуда да би Џорџа Бобвоша, читаву деценију „Лафаржовог” фронтмена на овим просторима, потом на привременом једногодишњем раду у Ерсте банци и у последње три године регионалног директора „Тригранита”, првог играча у некретнинама у Источној Европи, довео на кормило највеће Црногорске комерцијалне банке.

Тако се, после 12 година, овог 1. маја Бобвош поново сели – сада са београдске на подгоричку адресу. Црна Гора ће, после Енглеске, Француске, Чешке, Словачке, Аустрије, Мађарске, Словеније и Србије, бити девета земља у којој живи и службује.

Србију напушта један од верних сведока њене транзиције. А Србија ће га памтити по лавовској бици за беочинску цементару и брзини којом је „беочинско слонче” свио под „Лафаржову” капу по правилима НБА цементне лиге. Оно што једино није успео јесте то да убеди надлежне у српској влади и Београду да се пројекат „Прокоп” примери новом времену и могућностима. Овдашњи „Лафаржови” консултанти запамтили су га по невиђеној упорности, а синдикати као тврд орах у преговорима. Политичари су добро знали да није неко ко се „прима” на бајке. Овдашњим новинарима годила је директна комуникација, без посредника, невероватна способност запажања и анализе људи и збивања, које је називао правим именом. И радници су то волели, мада су се некад љутили, а шефовима у Паризу никако није било јасно шта један директор цементаре има да прича по новинама. 

А по чему ће он памтити Србију?

„То су две Србије. Она Милошевића у коју сам дошао деведесетих и ова коју сада напуштам неупоредиве су”.

На време те прве не враћа се ни политичким оценама ни економским анализама, већ једном причом са пута из Сегедина у који су и Бобвошови, као и већина овдашњих људи, одлазили по животне потрепштине којих у Србији није било. Причом о дечјем шампањцу за Милошевићевог полицајца.

„По повратку из једне од тих ’шопинг тура’, зауставила нас је полицијска патрола. Полицајац строгог лица, као да је тог тренутка ухватио убицу или шверцера дроге, проверавао је документа, тражио да погледа у гепек и кад је угледао боце које су му, ваљда, биле сумњиве, питао је шта је то. Објаснио сам му да моја ћерка ускоро слави рођендан и да је то шампањац за децу. Погледао је колегу и, као да су сами, изговорио: ’Е, Младене, да није овог Милошевића и ми бисмо имали овако нешто’. А онда се окренуо ка мени и почео да вади новац... Проговорио је отац: ’Господине, и моја ћерка за неколико дана слави рођендан, да ли бисте били љубазни да ми продате једну боцу, даћу вам двоструко више него што сте ви платили’. Поклонио сам ту боцу дечјег шампањца – за рођендан његовој ћерки. Смејали смо се, а, у ствари, било је то тако тужно.”

Уз оцену да је ова влада данас, „прва после Ђинђићеве, проевропске оријентације – чисте и добре”, констатује само да јој је, после пропуштених шанси, кад су околности биле повољније, криза додатно сузила маневарски простор.

Говори у првом лицу:

„Имали смо фантастичан период раста протеклих осам година и оне земље које су данас успешне боље су то искористиле од Србије. И мени је искрено жао због тога. Новац од великих приватизација је потрошен, путеви и мостови нису саграђени, а ове и следеће године, јасно је, неће бити оних очекиваних неколико милијарди евра... Огромна администрација и бирократија коче развој...“.

А владине мере против кризе?

„То неће бити довољно. Лек за кризу није огромна државна интервенција, јер ни држава нема чиме да интервенише. Није истина ни да ће Србија профитирати нити да ће бити мање погођена кризом од других. Биће много више погођена, јер је досадашњи раст био искључиво на бази страних директних инвестиција.”

На крају, каже, све плате грађани.

„Зашто потрошачка корпа данас у Србији кошта тако пуно? Страни трговински ланци нису дошли јер је ово тржиште за њих сиромашно, земљиште је изузетно скупо, комуналије астрономске и – не исплати се. Тајкуни су куповали земљу у нади да ће неки глупи странац доћи и да ће моћи да је продају скупље. А тих глупих странаца сада нема.”

Уз све то, каже, „10–15 тајкуна, који у великој мери креирају политику државе (свеједно им је ко долази на власт, јер финансирају све странке), све ће да ураде да спрече долазак конкуренције. Кад би било конкуренције они би били готови за дан”.

Капу доле за напредак Бобвош скида банкарској бранши („то је најснажнији део српске економије”) и Народној банци Србије („која је на време увела јако строге мере у смислу резерви и капитала”).

Не слаже се да је Србија банкарски рај.

„Тешко је данас водити банку у Србији, конкуренција је огромна, кадровски проблеми су велики, могућност профита све мања. А и све да је лако, шта ће све те банке да раде без здраве производње и продаје.”

Али и у Црној Гори, подсећамо, чекају га сличне слике, менталитет, слабе институције и корупција.

„Као регионални директор ’Тригранита’, гледао сам како из године у годину напредују: имају јасну европску оријентацију („политички се много боље позиционирају од Србије”) и имају море. И то је довољно за почетак. Уосталом, у једној малој земљи са неколико крупних пројеката може да се брзо направи чудо.”

А да ли би га довољно привлачна понуда поново вратила у Србију?

„Ух, не могу да кажем ни да, ни не. Можда, ако бих се нашао пред стварним пословним изазовом, и кад би било оне позитивне енергије и реформског набоја као у Ђинђићево време.“

Да ли ће се можда Џорџ јуниор са оксфордском дипломом из хотелијерства вратити у Србију?

„То зависи од Србије. У целом региону нема ни добрих хотела, ни професионалних кадрова.”

И шта би посаветовао неком странцу који сада долази у Србију?

„Ја сам као онај Енглез кога су питали шта мисли о Индији. Кад је први пут провео само један дан у Мумбају, написао је књигу, кад је други пут био месец дана, успео је да напише један чланак, а кад је после тога тамо живео десет година, није успео ни да нешто паметно каже. Постао је део тог света. У Србији сам провео четвртину свог живота, трећину година проведених у иностранству и половину свог радног стажа и, што би рекао мој син, постао сам ’домаћи странац’. Више нисам објективан да бих некоме делио савете. Јер, ја, заиста, искрено волим Србију.”

Весна Јеличић

-----------------------------------------------------------

Политичари и тајкуни

За 12 година у Србији Џорџ Бобвош се срео, разговарао, преговарао са свим председницима, премијерима, надлежним министрима, овдашњим највећим бизнисменима...

Милошевић је на њега оставио утисак „интелигентног, талентованог, лукавог, али кратковидог човека, који је српску економију претворио у таоца своје политике, оставивши иза себе пустош – трагедију”. Да није, каже, за све морао да пита Милошевића, што ни сам није крио, тадашњи премијер Марјановић, са својим пословним искуством, био би можда бољи председник владе.

Са Ђинђићем се срео неколико пута. „Имали смо врло интересантне, турбулентне разговоре, пленила је та његова харизма и са његовим убиством неки процеси које је започео потпуно су заустављени, бар у менталном смислу.” Садашњег премијера Мирка Цветковића зна одраније као „изврсног економисту, јако разумног и паметног човека...”.

И са актуелним тајкунима имао је пословне контакте.

„Треба направити разлику између трговца који се муњевито обогатио пре 15 година, који је направио велику империју, а у глави остао обичан трговац, чије је једино менаџерско знање да купује јефтино и продаје скупо, и оних других, вештих, који су заиста добри бизнисмени.“

--------------------------------------------------------

Одрастање у Београду

Бобвошовима је, изгледа, суђено да одрастају у Србији.

Док се супруга Маријана у јесен 2002. године са тринаестогодишњим Џорџом јуниором и једанаестогодишњом Естер, после Париза, још навикавала на живот у српској престоници, после пуне четири године које је провео више овде него тамо, за Џорџа сениора званично пресељење значило је повратак. У град у којем је крајем шездесетих и почетком седамдесетих отац дипломата службовао, а он по завршетку часова у совјетској школи, под калемегданским зидинама, уз кошарку и фудбал са овдашњим клинцима научио српски све са падежима и без акцента. За Чеха по оцу, Мађара по мајци са нешто француске крви, то је један од осам које течно говори.

Најмлађи Бобвошови овога пута избегли су селидбу у Црну Гору. Кофере су раније спаковали: двадесетогодишњи Џорџ већ студира хотелијерство на Оксфорду, а Естер ових дана креће маминим стазама, и полаже пријемни испит за студије психологије у Енглеској.