Код лепог изгледа

Положај Рома је типичан и готово „универзалан”: у било којој држави да живе, по основним показатељима, он је у основи исти.

Ако се прихвати релативно уобичајено схватање да су подела рада и димензије друштвене моћи два основна чиниоца вертикалног раслојавања, онда се у односу на оба ова момента може рећи да се Роми нису значајније укључили у процесе мобилности остварене у периоду после Другог светског рата. Тако је велики број припадника ове етничке групе остао изван поделе рада, а поготово се нису могли упустити у конкуренцију за више друштвене положаје због отуђености од образовних институција. Ова неукљученост у друштвене токове представља околност која је повезана са статусом Рома као етничке групе, па су та два момента узајамно блокирала њену промоцију смештајући је тако на дно друштвене лествице.

Највећи број Рома у нашем друштву још је изразито сиромашан и то се сиромаштво генерацијски репродукује. Поред наведених разлога, овде треба имати у виду и културне кочнице при чему мислим пре свега на обичај раног склапања брачних заједница. Не тако ретко, у брак ступају у узрасту од 12 до 15 година, и то је обичај који „пресеца” ток школовања, чиме заправо започиње генерацијско сиромаштво. Деца тако постају и остају „носиоци” терета сиромаштва кога, сасвим извесно, не могу сами да се ослободе.

Сиромаштва не могу да се ослободе ни одрасли, посебно они из средина где су им драматично ускраћени основни елементи за живот, као што су општине на југу Србије, где је концентрација Рома највећа. У великом броју ових општина, опште је познато, нису само Роми сиромашни, али за Роме су пресахли основни „ресурси” за преживљавање („обртна средства”); на југу нема секундарних сировина, а нема их јер у овим општинама скоро ништа не ради. Логично је стога да Роми мигрирају ка већим урбаним центрима, а нарочито ка престоници.

У тој престоници последњих година учињено је толико тога корисног управо за Роме: Роми су први пут добили статус националне мањине и могућност коришћења принципа афирмативне акције, дакле толеранције при запошљавању или у процесу образовања (Закон о националним мањинама), планове за њихову бржу интеграцију (Стратегија за инклузију Рома) и др. Не само држава него и многобројна стручна друштва и удружења из тзв. невладиног сектора интензивно раде на унапређивању положаја Рома. Иако већина Рома „дошљака” са југа вероватно не зна све ово, можда баш због тога нису очекивали дочек какав им је приређен у насељу „Лепи изглед” („Beleville”) у Новом Београду, који се убрзано спрема за добродошлицу онима који су имали срећу да живе лепшу младост. Док се те лепе манифестације догађају, наше Роме сместићемо привремено у неко сиротиште или свратиште. До следећег спектакуларног дешавања сличног типа.

Социолог