Хамлет нема своје време

Краљевско драмско позориште „Драматен” из Стокхолма по трећи пут је гостовало на сцени Народног позоришта. После Стриндбергове „Игре ватром” и Шекспировог „Магбета”, београдска публика је била у прилици да одгледа и „Хамлета” у извођењу Швеђана. Све три представе режирао је Стафан Валдемар Холм, познати редитељ који ће следеће сезоне поставити „Баханткиње” на Великој сцени Народног позоришта. Пробе почињу у децембру, а премијера је заказана за 19. фебруар наредне године. Да подсетимо, пројекат је резултат дугогодишње сарадње Народног позоришта и „Драматена”. Тако је наш национални театар два пута гостовао у шведском Краљевском драмском позоришту, а Јагош Марковић је као гостујући редитељ режирао Стриндбергову „Краљицу Кристину”.

Јесенас је Стафан Валдемар Холм, у част ове сарадње, са Франком Касторфом засадио по једно дрво пријатељства у парку поред Народног позоришта. На наше питање да ли је имао прилике да га обиђе, Валдемар Холм каже:

– Баш сам недавно срео Касторфа и обећао сам му да ћу погледати како наше дрвеће напредује. Чини ми се да има нешто мало више лишћа на његовом дрвету, па планирам да се увече прикрадем и да их откинем.

Због чега сте се определили баш за „Баханткиње”?

Поента овог комада је у контрасту. Све жене напуштају град, одлазе на планину и потпуно одлепе. То је прича о структури, реду и закону, са једне, и прекорачењу граница, сексу, лажима и дрогама, са друге стране. Мислим да је то одличан комад јер овакав конфликт постоји у било ком људском бићу. Дискутовао сам о неколико различитих представа са Коканом Младеновићем, бившим директором Драме Народног позоришта, али су ми „Баханткиње” одмах деловале као прави избор. Можда и због тога што мислим да би га било тешко поставити у Шведској зато што ми се чини да ми не осећамо ту повезаност са архаичним елементима у античким комадима. Уосталом, Србија је ближа Грчкој.

Претходних дана смо били у прилици да видимо Вашу адаптацију „Хамлета”, у којој сте причу изместили из изворног периода. Да ли ћете тако приступити и „Баханткињама”?

Костими ће бити модернизовани јер ми не знамо како су те жене заправо изгледале. Еурипидов текст у преводу Александра Гаталице ће бити осавремењен тек толико да буде приближен публици. Иначе, не бих се сложио са Вама да сам „Хамлета” изместио у друго време. По мени, „Хамлет” нема своје време. Не може се рећи да се радња одвија у неко одређено доба. То је изворно нордијски мит, хроника о једној особи која је вероватно живела негде у десетом веку. Међутим, Шекспир у својој драми спомиње универзитет у Витенбергу који је отворен тек у петнаестом веку. Тако да, видите, Хамлет никада није имао само једно време.

Али, „Хамлет”, као Шекспирова драма, алудира на елизабетанско доба и средњовековне костиме...

Када радим класике, уопште не сматрам да су историјски костими битни. Што се мене тиче, средњи век је већ откупила Дизнијева корпорација. Тако да, ако хоћете да видите средњовековне костиме, можете да одгледате Робина Худа. Мислим да се глумци, на неки начин, крију иза костима јер мисле да ће, кад уђу у костим, он одрадити посао за њих. То хоћу да избегнем. Ипак, то све зависи од представе. Нисам фундаменталиста који каже да нешто мора да буде модерно само зато да би било модерно. Нипошто.

Шест година сте били на челу „Драматена”. Да ли сада, након завршетка Вашег мандата, имате више времена да се посветите режији?

О, да! И осећам се врло авантуристички. Из Београда одлазим директно у Копенхаген где ћу режирати „Ричарда III”, почетком следеће сезоне ћу радити „Електру” у Опери у Стокхолму и „Тартифа” у Франкфурту. Планирам да урадим нешто и у Сантјагу и у Токију.

Раније сте говорили да репертоари европских позоришта личе једни на друге. Како сада ствари стоје?

Немачки театар је врло доминантан у Европи. Међутим, и немачки театар се мења јер они сад, после постдрамских тенденција, морају да реконструишу приче и емоције. Наиме, постоји заинтересованост млађе публике да се опет упозна са неким причама. Културно образовање постаје све мање заступљено у европском образовном систему. Не можете више рачунати на то да ће млађа публика знати све о грчкој митологији. И, то значи да ће позоришта морати да преузму улогу културног образовања, кад већ то школе не раде.

Како се позоришта суочавају са економском кризом?

Мислим да позориште може да буде јако утицајно у доба кризе. Што се публике тиче, верујем да ће се она и даље држати позоришта, али оног са лакшим темама. Публика у доба рецесије не жели да гледа представе о незапослености, желе да виде нешто лепше, позитивније. Неће, на пример, хтети да виде „Хамлета”; радије ће погледати „Моја лепа госпођице”. Биће интересантно посматрати како ће се позоришта приближавати публици у будућности.

Сенка Кораћ

-----------------------------------------------------------

Београдска витална театарска сцена

Кажете да Београд осећате као свој други град. Због чега?

Ја никада не бих размишљао о доласку у Београд да не постоји један задовољавајући ниво професионализма. То је оно најважније. Не интересује ме политика уколико је позориште добро. Београд има врло виталну театарску сцену – велики број позоришта, добре глумце, режисере, драматурге. Добро је што је, и након рата и бомбардовања, позориште успело да се издигне и да производи интересантне ствари.