Боље криза у новчанику, него криза у срцу

Зашто савремене жене имају тешкоће да пронађу одговарајућег партнера, да ли је њихова каријера само последица очајног љубавног живота и постоје ли сигурна упутства за „употребу” мушкараца, открива Наталија Девић, ауторка романа „Игра завођења”

Шта је био мотив да напишете књигу „Игра завођења”?

Већ дуже време и жене и мушкарци жале се да на плану љубави „нешто озбиљно није у реду”. Жене констатују да је удварање какво смо волеле скоро потпуно нестало, те да мушкарци одавно више нису они духовити, шармантни витезови на које се може ослонити. Мушкарци опет гунђају да су жене постале презахтевне, такмичарски настројене каријеристкиње, и све чешће се питају где су оне нежне, пажљиве и женствене девојке које би се бавиле њима. Као убеђени заговорник љубави и правих, нелажираних осећања на којима верујем да почива срећа у животу, желела сам да уз помоћ својих литерарних јунака пренесем искуства средине у којој живим. А још кад је моја пријатељица, успешна пословна жена којој завиде многи, узвикнула: „Ма, моја каријера је само последица мог очајног љубавног живота!”, схватила сам да је крајњи тренутак да се бацим на писање.

Књига се завршава „Упутствима за употребу мушкараца”. Које бисте издвојили као најделотворније и постоји ли некакво универзално правило чијим овладавањем би жене могле правилно да разумеју и „употребљавају” мушкарце?

Реч „употреба” дата је с пуно ироније на разноразна упутства за употребу свих оних предмета за којима чезнемо и који у нашем свету почињу да замењују људе. Ту је као упозорење женама да сврха мушкараца није испуњавање жеља, да буду лаки за одржавање, употребљиви за стицање бољих позиција жена у друштву и одвођење пред олтар, како би деца била „легитимна” а оне добиле финансијског партнера за надокнаду месечних издатака. Са друге стране, мушкарци су стављени пред огледало у коме се јасно види шта жене мисле о њиховој потреби да лепши пол користе као украс за исказивање статуса и моћи, као „средство” за продужење врсте или одржавање куће у пакету с угађањем њиховим хировима и жмурењем на швалерацију. Зато је универзално правило одувек било и биће волети чиста срца, и пазити какав избор правиш, што је и порука књиге.

У књизи наводите и типологију мушкараца. Како препознати ловца на мираз?

Дозволите да цитирам тај део: „Наступа дрско, обилато лаже и улизица је, по дефиницији. Најчешће је згодан и тајанствен, и ништа му није свето. Пошто детектује мету, надире као поплава. Ни ваша дугогодишња веза, болесни родитељи или ситна деца с још увек венчаним мужем за њега нису препрека. Наваљује свим расположивим средствима, а нарочито голим грудима, којима се баца да вас утеши од малих, текућих главобоља. Непрекидно је на располагању и има решење за све, осим кад се плаћа рачун. Ту с поносом истиче, док му у очима трепери одглумљена горка суза, да га живот није штедео, те да је присиљен да гута свој мушки понос што му је судбина одредила да буде поштен, али сиромашан. Жиголо на дуге стазе и вечити физикалац. Добре стране: Ако имате фирму или фарму, па га ваш отац упрегне. Лоше стране: Ако, случајно, озваничите ову животну грешку, пре него што је сва имовина преписана искључиво на вас.”

Већина жена желе да се удају за бизнисмене. Ви, међутим, наводите и њихове рђаве стране. Због чега?

Зато што сви имамо и добре и лоше стране, па није згорег знати с чим девојка да рачуна чим медени месец прође. У случају бизнисмена, или каријеристе како га називам у књизи, уверила сам се у то из „прве руке”, те пажњу треба обратити на појаву тежих облика егоцентризма, занемаривање ближе околине, склоност обманама мањих или већих размера, изразито среброљубље, те самим тим гажење елементарних људских принципа, а на крају и бескрупулозност.

У књизи се на 500 страница, дакле, прилично темељно, бавите тематиком мушко-женских односа. Последњих година, све више ауторки разматра исту проблематику. Да ли то значи да је у пољу љубави завладала већа криза него у економији?

И већа и дужа, рекла бих. Али, пошто ништа није случајно, верујем да је економска криза и недостатак новца за бацање на све оно чиме смо последњих година попуњавали слободно време и празне жеље права прилика да се вратимо читању књига о љубави, дружењу с пријатељима и лепим заједничким тренуцима са људима које волимо. Уместо жалопојки шта нам фали, далеко је забавније разменити искуство у форми смеха, нарочито на свој рачун. А на окупљањима и седељкама људи су се увек најлакше и најлепше зближавали, па се са жеље за љубављу лако пређе и на дела. Боље криза у новчанику, него криза у срцу. 

У књизи наводите да су превелика очекивања највећа препрека успешном љубавном односу. Због чега?

Превелика очекивања неминовно воде у разочарење. Нико од нас није савршен, па није разумно очекивати ни да то буде онај други. А опет, рекламе, медији и масовна култура намећу слику недостижних, наизглед савршених узора због којих све више осећамо потребу да спољашњост учинимо идеалном науштрб онога унутра. У односу на то завођење, које нас тера да поверујемо у ултимативне захтеве успешности, младости и спољашње лепоте, она старовременска игра погледа и лаких додира који за циљ имају блискост и љубав двоје људи делује наивно и чедно. Све више убеђени да онакви какви јесу не заслужују да буду срећни, усамљени људи трче за немогућим циљевима. Зато сам се поиграла променом перспективе трендова тог инстант живота па је моја Пепељуга удавача која јури принца, а Успавана лепотица спава под дејством анестезије јер ставља силиконе. Ту су и неке друге принцезе-старлете из бајки које су на сличан начин направиле каријере. Зато мушкарац с којим главна јунакиња отпловљава у сумрак с пуним правом каже: „Ако заиста тражиш љубав, немој правити питање око тога где ћеш је наћи”.

Шта је онда, према Вашем мишљењу, добитна љубавна формула?

Рећи себи шта желиш, а признај за шта си способан, пошто је у животу то често веома различито. Онда се поштено преиспитај колико си захтеван, а колико спреман да истрпиш, па раскрсти са схватањима да је живот непрекидна забава која ће да почне кад сретнеш ту своју фамозну „другу половину”. Срећа не стиже преко ноћи. Она почиње од жеље, а заслужује се чињењем. Зато се, да би трајала, мора досезати полако. Исто је и с љубављу. Али љубав тражи још један, понекад најтежи потез: да јој се предамо без страха. Хоћемо ли бити повређени? Можда, али ако не пробамо, никад нећемо ни волети. То је љубав за коју има смисла постојати. А онда се сетити и оног што су говориле наше баке: и у добру и у злу, па некад и оћутати нешто. Чини ми се да би то могао бити добар рецепт.