Трећина без контејнера

„Како очистити Србију”, питање је које ми падне на памет сваки пут кад прођем поред препуног контејнера или угазим у псећи измет испред зграде. Да ли баш мора овако?

Само у Србији увози се преко 70.000 тона отпадног папира, док се исто толико „домаћег” баци на депоније. Само у Србији не постоје компактори за лименке и пет-флаше у кафићима. Само ће у Србији комшија да направи дивљу депонију испред улаза усред Врачара због тога што га мрзи да пешачи још двадесетак метара до контејнера, само у Србији, да ствар буде гора, нико се због тога неће превише забринути.

Пакет од шеснаест еколошких закона, које би скупштина на предлог Министарства животне средине требало да усвоји у току овог заседања (расправа у појединостима је готова, чекамо да посланици коначно притисну зелене дугмиће), представља праву малу „еколошку револуцију” и до сада су најозбиљнији потез државе у увођењу реда у нашу животну средину. Посебан значај имаће закон о управљању отпадом и закон о амбалажи и амбалажном отпаду који ће обезбедити не само више казне за загађиваче него и успостављање система раздвајања отпада, тиме и простор за развој рециклажног бизниса. А чињеницу да рециклирамо само осам одсто смећа (у односу на европских од 40 до 45 одсто) не треба посматрати само као ствар које треба да се стидимо већ пре свега као изазов и велику шансу за отварање нових радних места.

Примера ради, само београдска депонија „Винча” изградњом одговарајућих капацитета за прераду отпада могла би да производи довољно енергије за општину површине Врачара и да отвори 40 нових радних места, пре свега за тешко запошљиве категорије становништва попут Рома.

Али закони су само део решења, будући да их треба „спустити на терен”. Непријатна истина коју ових дана чујемо од министра Дулића јесте да је око 40 одсто Србије потпуно непокривено комуналном инфраструктуром, обичним контејнерима и камионима-смећарима. То у пракси значи да и када би неким чудом почистили свих 20.000 дивљих депонија у Србији, оне би по природи ствари настале опет будући да смеће нема ко да носи.

Зато се битка за чисту Србију мора водити паралелно на најмање четири фронта. Држава и локалне самоуправе морају жестоко да раде на примени нових прописа, кажњавању загађивача, али и изградњи комуналне инфраструктуре, од контејнера и камиона до изградње рециклажних дворишта за раздвајање отпада, наменских комуналних депонија уместо постојећих сметлишта. Држава и привреда морају да пронађу заједнички језик у развоју сектора рециклаже. Прописи који би регулисали формирање јавно-приватног партнерства отвориће могућност заједничких инвестиција. Пореске олакшице и „меки кредити” у набавци машина за рециклажу, као и олакшице фирмама за инвестирање у пројекте очувања животне средине мотивисаће предузећа да више улажу у заштиту околине. Србија мора да подигне степен улагања у животну средину са садашњих 0,5 одсто бруто националног дохотка на најмање два процента, као што је био случај у развијеним земљама.

Сада долазимо до онога што је мисија фонда „Екотопија”, а то су масовне мобилизације. С једне стране, јавне личности треба да стану на чело Еколошког покрета (како је то било у развијеним земљама), а с друге стране, огромна је и одговорност медија. Анализа „Екотопије и медија супорта” показала је да је у фебруару 2009. повећан број емисија и новинских прилога у вези са животном средином на 287, али поређење са „црном хроником” (преко 4.000 прилога) показује да медији 20 пута интензивније прате криминал, несреће и убиства него то какву земљу остављамо нашој деци.

Ниједан закон или фирма неће очистити Србију ако не променимо навике. Стога је едукација у школама, фирмама и локалној заједници кичма борбе за чистију Србију, а ако се сетимо чињенице да смо као Титови пионири скупљали годишње 23.000 тона старог папира, изговори да „то у Србији не може да се прими” отпадају.

Представљајући први пут Извештај о стању животне средине давне 2002. године сада покојни премијер Зоран Ђинђић лепо је дефинисао концепт „Новог Српског Патриотизма”: „У 21. веку волети Србију значиће – не прљати је”.

Дипломирани биолог, председник Управног одбора фонда,, Екотопија”