ВЛАДИМИР ГЛИШИН

Још смо у основној школи учили да су се од постанка наше планете, пре отприлике пет милијарди година, дешавале сталне промене климатских услова. Једне су се одигравале због независног обртања Земље око своје две обртне осе (видети Милутина Миланковића), а друге су последица катаклизмичних, непредвидљивих догађаја, као што су велике вулканске ерупције или удари метеора. Исто тако смо учили да су свима познати диносауруси зато изумрли, а да су, истовремено, наши ближи сисарски преци, мишеви и пацови, скривени под земљом преживели. И да смо захваљујући томе ми људи, управо, ту где смо данас.

Међутим, нешто је другачије у еволуцији целокупног живог света од једноћелијских микроорганизама до човека. Под утицајем климатских промена, она није више само плод насумичног; први пут је последица директног (свесног?) утицаја самог човека. Озонске рупе и "стаклена башта", изазване непосредном људском делатношћу, имају и имаће битан утицај на будући живот човека као биолошке врсте.

Можемо ли с више оптимизма да гледамо у нашу непосредну и посредну будућност, понекад упркос франкенштајнским предвиђањима, захваљујући напретку науке, посебно молекуларне биологије у другој половини 20 века?

Због ограниченог простора навешћу само пример пиринча као једне од најважнијих биљака за исхрану више од половине људског рода. Ако су нам предвиђања тачна, а ваљда јесу, у будућности биће нам потребан пиринач који ће моћи да подноси више температуре и екстремне временске услове и да успешно користи повећане концентрације угљен-диоксида у атмосфери. Како то да постигнемо?

Као што рекох на почетку, захваљујући напретку молекуларне биологије, сада често коришћеним синонимом геномике, можемо у лабораторији да узгајамо разне, већ постојеће сорте пиринча и да у било ком степену развића анализирамо понашање њихових гена (помоћу чипова). Са оваквим знањем ми у лабораторијским условима можемо да истовремено пратимо све ово под промењеним "климатским" условима које предвиђамо.

Тако ћемо да утврдимо који то кључни гени у новим "климатским" условима постају нефункционални и представљају "уско грло" за успешно сазревање пиринча. Заменом или додавањем једног, можда више одговарајућих гена у постојеће геноме пиринча (генетски модификован), бићемо у стању да створимо нове сорте успешно прилагођене промењеним температурским циклусима, чак и при повећаним концентрацијама угљен-диоксида у атмосфери. Дабоме, са истим високим приносима који су добијени пре климатских промена.

Овакви и слични примери стварања нових, генетски модификованих организма, а не само биљака, прилагођених предвиђеним променама климатских услова на Земљи, а битних за опстанак човечанства, ургентно се разматрају у озбиљним светским лабораторијама. Модерна геномика ће, као што видимо, бити незаобилазни чинилац који ће сигурно продужити човекову егзистенцију на овој планети.

Дакле, још једна по(р)ука најгласнијима међу онима који су, углавном због фундаменталног незнања, против генетички модификованих организама.