Псовке: од Карађорђа до Вујошевића

Као стручни консултант, у телевизијском преносу утакмице репрезентације Југославије у завршници незаборавног Европског шампионата у Атини 1995, наш бивши кошаркашки репрезентативац је у једном тренутку, док су кола „плавих” ишла низбрдо, рекао и „Треба нам инцидент”...Одиграни са намером, као притисак, или спонтано као реакција, једни од чешћих инцидената, не само у нашој игри под обручима, јесу сукоби са судијама. Мање или више они су карактеристика многих наших тренера, али се највише везују за Душка Вујошевића, стратега Партизана.

Пре неколико дана је због протеста искључен на утакмици полуфинала плеј-офа против Хемофарма, што је пропратио псовкама у лице судије Маричића, које је забележила камера у директном преносу. Вујошевић је касније рекао да би платио и више од изречене казне (1.000 евра због ружног понашања плус 700 евра за искључење) да се то није десило. А да псује на италијанском који говори, вероватно га не би критиковали гледаоци нити кажњавали лигашки комесари, као што безболно пролази највећи ас НБА Коби Брајант, који на терену псује на српском и француском (резултат дружења, не са Дарком Миличићем, него са Владимиром Радмановићем и Ронијем Туријафом).

Када је реч о Американцима, недавно су објављени резултати истраживачке студије Универзитета Ист Англија, спроведене на троцифреном узорку у САД и Великој Британији, на тему псовања у групама које су на истом послу. Показала је да „говор улице”, поред осталог, као социјални феномен ствара тимски дух, учвршћује међуљудске односе и одражава солидарност. Већина наших тренера псује и своје играче још од млађих категорија, а судећи по овој студији изгледа да је и у томе делић објашњења што Партизан годинама има неспорно сјајну тимску атмосферу...

Један од закључака је и да би забрана псовања, која је пожељна када је оно увредљиво, било лоше за мотивацију и морал у већини фирми – за прошли Божић у енглеском граду Престону уведено је кажњавање псовања на јавном месту са 80 фунти (око 8.600 динара). У вештини псовања са нама могу да се пореде једино Мађари и Турци, а не заостају много Руси, каже Милован Данојлић, славни српски писац и професор књижевности на париској Сорбони, о улози псовки, у свом делу „Мука са речима”:

„Све одреда народи који са историјом нису имали среће. Можда отуда почиње и њихова склоност ка скаредним претњама и ружењу. Псовка је то: израз немоћног, метафизичког беса против судбине. Гнев што ствари теку тако како теку. Зато, ваљда, западњак псује мање и чедније. Ми претимо на сасвим други, активнији начин”.

У монографији о Карађорђу, Милан Ђ. Милићевић је забележио омиљену Вождову узречицу „Којекуде, по души те” – остало је нејасно да ли је сам Карађорђе избегавао глагол, или га је из обзира према пристојности изоставио писац. Под притиском војвођанског свештенства и дела незадовољних претплатника, Вук Караџић је из другог издања Рјечника избацио „безобразне речи”. Како подсећа Данојлић, и у нашој прози између два светска рата је готово немогуће наћи псовку, а од средине шездесетих година прошлог века је почела да продире у позоришне комаде и филм, као и прозу и поезију.

„Преко ноћи су скинуте забране са тог дела лексике, ако се неке важне ствари нису смеле рећи ни написати, могло са, барем, псовати. Нарочито се сласно псује на позоришним даскама и у филму. Тамо се слобода псовања потврдила као једно од првих, најлакше изборених грађанских права. Вреди чути како псује Данило Стојковић у `Балканском шпијуну`. Псовка ту исказује сва могућа незадовољства, крши ко зна какве забране, а опет, како год моћна била, истовремено је безопасна. Слободном употребом псовки укида се један облик хипокризије, поништавају се разлике између приватног и јавног, кућног, уличног и књижевног језика. Употреба непристојних речи не мора да значи раскид са вишим мерилима културе. Кад псовку употреби истински уметник, ми је некако примимо. Само, истински уметник је у стању да све преобрази и оплемени. У свакодневном животу, граница између културе и некултуре и даље је јасна. Искорењивање псовки претпоставља, дакле, извесно оплемењивање живљења и мишљења”, стоји, између осталог, на страницама Данојлићеве књиге.

По оном истраживању, жене псују више него што се очекивало, посебно међу собом, а књижевница Исидора Бјелица је на овим страницама једном рекла да псовку изговара као оченаш.

„Драго ми је да су људи то схватили. Само по некад псујем, али никад спонтано. Желим псовку да користим као реторичку фигуру. Ја се као писац играм са тим”.

У архиви Српске Академије Наука и Уметности сачуван је стенограм говоракапетана Луке Ђурашковића, одржаног код Брезовице у Словенији 26. маја 1940. године, због могућег напада на Југославију. Командант прве чете Четрдесетог пешадијског пука војске Краљевине Југославије, који је погинуо у Другом светском рату, псовком је, кажу, подизао морал војницима, а после њих педесетак чувени говор је завршио речима: „Нека дођу ако су јунаци, а ми ћемо са њима право у пи... материну, па макар сви изгинули! Јел` тако? Јел` вам јасно? Е, па дабоме, да јесте, јер друкчије не може и не сме да буде, наравно... А сад водниче дај људима вољно!”

Г. Ковачевић