Звездин суноврат и Партизанов марш

Црвена звезда и Партизан су рођени исте године (1945), љуљани су у колевкама једно до другог, имали лепо детињство и рану младост (били чеда оног доба које је прошло), а кад су поодрасли путеви су им се раздвојили.

Партизан је брзо „дорастао и до коња и до бојног копља” – већ с 21 годином умало није покорио Европу (изгубио у финалу Купа шампиона 1966). А онда је почео његов ход по мукама (без иједног трофеја од 1965. до 1976, без домаћег купа 32 године, испадање из лиге избегао у последњем колу 1979). Истина, с времена на време је било и понеког загрљаја с домаћим пехарима.

Звезда је свих тих година сијала. Некада јаче, некада слабије, али је било све више заљубљених у њу. А како и не би, кад је имала: и лепоту (много је њених игара за памћење), и благо (толико трофеја није имала цела Југославија), и памет (за њу није могло да се каже оно „али” које девојци срећу квари). Кад је дошла у најбоље године пред њом су на колена пали и Европа и свет (освајач Куп шампиона и Интерконтиненталног купа 1991).

Звезда падалица

Како је могуће да клуб, коме је завидео „Балкан цео и Европе један део”, сада стрепи да ли ће да постоји када сутра сване? Одговор се намеће сам по себи: распад земље и свега што је уследило није могло да мимоиђе ни Црвену звезду. То објашњење није промашена тема, али пропушта воду. Како се онда њен вршњак Партизан, „пелцован од истих болести”, подругљиво називан и „комшија европског шампиона”, сада спрема да се ухвати укоштац с Европом (у наредној сезони му је циљ улазак у Лигу шампиона, у којој је 2003/04. и био, као једини засад из Србије), а њу само што нису туширали дугови?

Овде неће бити речи о резултатима утакмица, јер нема никога на свету коме су они увек по вољи. „Што је мене Милош распорио, то је срећа војничка донела” сликовито је, кроз речи султана Мурата, изрекла поуку поколењима наша народна песма.

Пораза је било и биће их и да је само то Звездина мука би медом могла да се нахрани. Фудбалска историја нас учи да би већ у наредној сезони могло да буде сасвим другачије.

Њена бољка се не види на семафору на стадиону, него на рачуну у банци. А тамо – Звездина крвава бајка. Наш највећи клуб нема од чега да живи.

Црвена звезда је звезда падалица од како је почео да пропада свет који ју је изнедрио. Поигравањем судбине то се поклопило с тренутком када је достигла зенит, када је преточила у јаву оно о чему је маштала од када је рођена.

Два пута јој се чун љуљнуо и пробудио је кад јој је санак био најслађи (полуфиналиста Купа шампиона 1957. и 1971), али трећа је стварно била срећа (1991). А онда, уместо да њен ансамбл виртуоза концертира на европским гала-представама, прво је гурнут да свира на обичним баловима (као европски првак Звезда је 1991/92. била домаћин на такозваном неутралном терену), а потом је, као и сви остали састави из наше земље, просто жива сахрањен (у одлуци Уједињених нација међународни спортски савези су закључили да наше екипе не могу да учествују на интернационалним такмичењима).

Пошто више ни сапета није могла у Европу (1992. умало није опет ушла у финале Купа шампиона, који је одмах тада игран по другачијем систему) одлучила је да пусти своје маестралне играче. И тада је почео суноврат.

Звезда је била много блистава да би преко ноћи потамнела. Штавише, до овога што данас личи на ропац, није морало ни да дође. Али, један опасан, подмукао вирус је ушао – од лета 1992. Црвена звезда више није улазила у сезону са жељом, са задатком, са обавезом да – освоји Европу!

„Црвено-беле” је увек покретала воља да буду најбољи: прво у граду, па у Србији, затим у Југославији, и на крају у Европи и на свету. И када је остварила завештање да завлада урбијем и орбијем (вечним градом и светом) тадашња Црвена звезда, којој преко пута више нису стајале најбоље европске фудбалске легије, није нашла смисао свог постојања у борби са „сеоским стражама”.

Мобилизација Партизана

Звездин вечити ривал је нешто слично, али у неупоредиво повољнијим општим околностима, доживео и преживео давно. Финале Купа шампиона 1966. је за Партизан било попут краја историје. После тога, без обзира на занемарљив учинак у поређењу са славним претходницима, „црно-белима” је у свести, у подсвести, у дамарима, у жилама, у ваздуху, свуда, било: ми смо играли у финалу Купа шампиона.

Славна прошлост је увек побеђивала у суочавању са скромном стварношћу. А онда је комшијско данас засенило „црно-бело” некада. Не само да је пред „звездашким” „ми смо европски и светски прваци” попустила капија, него је и тврђава „партизановаца” звана „бриселско финале” изгубила смисао. Као некадашњи тврди градови који су одолевали мачевима и копљима, али су били бесмислена одбрана од топовских и авионских бомби.

И Партизан се тргнуо. Морао је, јер више није имао са чим да изађе на мегдан. Тадашње његово руководство је заслужило место у клупској историји што није клонуло духом, него је спровело својеврсну мобилизацију Партизана.

Било је јасно, поготово у новонасталим околностима, да је немогуће да се Звезди одговори истом мером, али је било од животне важности да се не изгуби од ње рат за престиж. Ако не може да се освоји оно што је њој успело, онда макар да се буде бољи, овде, у земљи, од ње, од европског првака. И Партизан је почео свој марш да престигне Црвену звезду.

Иван Цветковић