Плава сељачка крв

Доајена српске народне музике Мирослава Илића у понедељак чека јубиларни концерт у распродатој Арени. Заједно са бројним гостима и верном публиком он ће прославити 35 година професионалног рада и 57. рођендан. Пошто је шест година сваког 10. децембра одржавао рођенданске концерте у "Сава центру", прослављени певач је одлучио да за јубилеј публици понуди нешто више. Наступом у Арени, он је постао први извођач народне музике који ће држати концерт у највећем затвореном простору намењеном и музичким дешавањима у земљи.

Видно расположен за разговор, Мирослав каже да је све спремно за концерт који почиње у 20 часова, а затим се осврће на људе који су оставили неизбрисив траг у његовој каријери:

– Морам да споменем мог учитеља, чика Обрена Пјевовића, који ме је научио да изградим однос према нечему свом, што је нешто чега се уз повремене ексцесе до данас држим. Затим Драгана Александрића, који је у разним улогама створио песме које чине осамдесет одсто мог концертног репертоара и, наравно, Раку Ђокића са којим сам дошао до самог врха. Потом смо нас двојица пружили руку Лепој Брени. Нама, као феноменом, бавили су се културолози и социолози чије зидове красе дипломе са Сорбоне, Кембриџа... Они су нас третирали као узрок иако смо ми били последица. А кривица за опште непостојање елементарне културе била је управо њихова. Када дечко пређе дрско и безобразно улицу на црвено, он то сигурно не чини зато што слуша народњаке, па чак и оне лоше, већ је та грешка настала пре.

Какво је ваше виђење тренутног стања на естради?

Без обзира на све победе које сам доживео бавећи се овим послом, осећам се потучено до ногу. Рекорди које смо ми постављали осамдесетих година још су важећи. Боб Бимон је својевремено скочио 8,90 метара и поставио рекорд. Он је касније отишао у пензију, али је његов рекорд и даље био важећи док се тамо није појавио неки дечко који га је надскочио. Е, тако и ми, наши рекорди до даљњег важе. И могу ти рећи да се свих 35 година нисам борио за ово што имамо данас. Ја могу да одем на неку свадбу, у ресторан или на забаву, да гостујем овим или оним поводом али не прихватам чињеницу да је мој занат само то. Желео сам да фаворизујем концертну комуникацију са публиком. Људи купе улазницу и слушају музику, и не морају да ме ките, штипају или забадају новчанице за појас.

Океј, од 365 дана у години ја пристајем на 15 таквих дана, али нећу да се све своди само на то. Ја сам увек био за концерте, чак и на сопствену финансијску штету: идемо јефтинијим аутобусом, возимо оркестар, спакујемо у боксове озвучење и расвету, која није била као она коју је у то време имао Мајкл Џексон, то су биле две лампице које су служиле за атмосферу, али сам све то ја плаћао. То није било по принципу "ухвати хармоникаша под руку па ’ајмо на тезгу’, кафана, и све паре у џеп". Зато се осећам потученим до ногу: победили су ме ови "срча, лом, дим". Ја сам се ипак залагао за неку равнотежу.

Миљеник сте старије и средње генерације. Чини се да Вашу песму прихватају и млађи нараштаји?

Мене то чини неизмерно срећним човеком. Последњих пет година на концертима виђам све више младих људи који са мном певуше песме које су настале када се они још нису ни родили. То ме охрабрује да ипак није све отишло к врагу и да ипак има наде за добар домаћи фолк, не до те мере да умишљам да ће то доћи у исту раван популарности са овим данашњим инстант смећем. Сто посто сам сигуран да млади чују да је моја песма аутентична. Седамдесетих, када сам још тражио место под естрадним небом, постојала је једна црта која је јасно разграничавала рокере од народњака. Видети рокера са народњаком, па то је било равно издаји! Али, мене су ти исти рокери, препознајући ту моју аутентичност, издвајали из круга народњака, као нешто другачије, одобравајући то што радим. Млади су управо то препознали, баш као и неку моју истрајност у искрености. У пролазу говоре "Не да се он".

Да ли пратите и друге музичке жанрове?

Како да не. Одрастао сам слушајући рок, сви смо били хипици, слушао се "Радио Луксембург". Сећам се да смо у гимназији стално морали да подваљујемо професорима да бисмо слушали Минимакса. Ослушкујем и данас, без обзира на то што припадам овом мом погону.

И, каква је тренутна ситуација код нас?

Погледај поп: анемичан, неагресиван, самозадовољан. Рок? Анемичан, неагресиван, самодовољан. Када млад човек од, рецимо, 10-15 година, дође у позицију да бира између различитих праваца онда ћемо моћи да причамо о нечему, јер он тај избор данас заправо нема. А зашто? Па зато што су ови "моји" подивљали! Они су и рок и поп и фолк и реп и нешто што ни они сами не знају шта је... Седи и преслушај месечну продукцију. У том смислу су они подивљали. Спас за мој миље видим у ојачавању других жанрова.

Каква су Ваша искуства са простора бивше државе?

Реч је о веома дубоким коренима који тек тако не могу да се обришу гумицом. Ниједан рат није трајао 200 година, рат се завршио миром, и после сваког мира неко није био задовољан , али се људи полако окрећу свакодневним стварима. Кад сам пре осам година отишао први пут у Хрватску, многи су ме испратили речима да је то што радим лудост. Испоставило се да нису били у праву, често идем тамо. Млади, који су узели мамине и татине плоче па им се свидело то што су чули, чине велику већину у публици на концертима тамо. У преговорима сам око наступа у престижној дворани "Лисински" у Загребу следеће године. Одем и у Бугарску, Румунију, Мађарску...

Чиме се бавите у слободно време?