Хиљаду година лирике

ИНТЕРВЈУ
Антологија руске лирике од X до XXI века коју је приредио и добрим делом стихове превео наш угледни слависта др Миодраг Сибиновић управо је добила значајно признање на Сајму књига у Нишу: награду "Иницијал" за "дело које спаја или којим се прожимају садашњост и будућност." Антологија, коју је објавила београдска "Паидеја", биће представљена вечерас у 19.30, у Малој сали Коларчеве задужбине, а у разговору ће учествовати др Корнелија Ичин, др Александар Петров, Петар Живадиновић, и аутор др Миодраг Сибиновић. Стихове ће казивати драмски уметник Иван Јагодић. Три тома ове антологије од капиталног су значаја за нашу културу, пружају увид у руску лирику "на свим етапама њеног историјског развоја, од народне поезије до данас."

Како сте се, и зашто одлучили да у Антологији кренете од 10. века?

Тешко је замислити књижевно уметничко дело без лирског набоја, а руска писана књижевност траје од примања хришћанства 988. године. У стандардним књижевно-историјским прегледима инсистирало се на томе да уметничка поезија код Руса настаје тек у XVII веку, а да је током претходних шест векова развоја – човекове потребе за лирским исказом задовољавала црквена поезија и, комплементарна с процесом развоја писане књижевности, фолклорна традиција.

У прошлом веку сачињаване су и објављиване различите антологије народне поезије, док, из идеолошких и неких других разлога, црквеној поезији није посвећивана пажња. Указивало се само на лирске делове исказа у летопису и другим споменицима синкретичне старе књижевности, као и на спевове "Слово о Игоревом походу" и "Задоншчина". Пошто су и фолклор, и црквена поезија из старе руске несумњиво део укупне руске поезије – било је неопходно српском читаоцу ставити на увид и њихове узорке.

Посебно сте водили рачуна о, како кажете, запостављеној нити руске хришћанско-православне лирике све до данас. Откуда то? Колико се она стварно осећа у модерној руској поезији?

У периоду до XVII века та нит је била доминантна, али је остала животворна чак и у време класицистичко-просветитељске оријентације, поготово у потоњој романтичарској и симболистичкој поезији. Разуме се, у разним периодима, у оквиру различитих поетика, религиозни мотиви су заузимали различито место, али је хришћански културолошки модел, свесно или спонтано, непрекидно био један од битних параметара и мера људских поступака и живота. Пажњу према овој нити руске лирике у "Антологији" не треба схватити као некакво помодно преувеличавање њеног уметничког значаја. Али ни њено прећуткивање, посебно занемаривање њеног постојања у време кад је религија била сузбијана и оштром државном репресијом, било би знак недопустиве необјективности. Ту хришћанско-православну нит руске поезије многи и данас виде као један од путева за превазилажење поетизације постмодернистичког безнађа, карактеристичне за крај ХХ и почетак ХХI века.

Ваша антологија једна је од ретких код нас која представља вишевековно руско поетско стваралаштво. Које су јој антологије претходиле?

Уз обимом невелике "Звуке руске лире" Ристе Одавића (1914), кратког избора Кирила Тарановског "Из руске лирике" (1931) и обимне антологије Миодрага М. Пешића "Од Пушкина до Јевтушенка" (1967), то су, пре свега, "Антологија руске поезије. XVII–XX век" Александра Петрова (1977) и "Антологија руске поезије XVIII и XIX века" Владимира Јагличића (1996). У овом контексту вредни су помена и антологијски избори В. Јагличића и Владимира Димитријевића "Песници распете Русије" (1997), Миливоја Баћовића "Кад прште брезе" (2002) и, посебно, прошлогодишње издање "Антологије руске андерграунд поезије" Светислава Травице. Најобухватнија међу њима, веома добра билингвална Петровљева "Антологија" пре три деценије била је значајна и у границама саме руске културе.

Посебно место дајете соцреалистичкој поезији, и кажете да је потребно рехабилитовати је. Које су њене (до сада недовољно препознате) главне особине? Да ли је слична ситуација и са нашом поезијом из тог доба?

Не рехабилитујем ја ту поезију, већ, у име историјске правде, покушавам да покажем да су и у оквиру ње писана значајна дела руске лирике, што се у жару идеолошких и естетичких распри често превиђало. То, дакако, треба имати на уму и у сличним освртима на српску књижевност.

Руска поезија друге половине 20. века доста је превођена на српски, но, Ви ипак мислите да није довољно позната. На које њене црте мислите, и који су то песници остали запостављени код нас?

За потпунију слику најновије руске поезије то није довољно. Наследници великих претходника из прве половине века код нас су остали у њиховој сенци, упркос великом броју сопствених значајних оригиналних дела, којима је ревитализована савремена руска поезија. Нарочито су деликатне последње две деценије кад су ванкњижевни чиниоци наше рецепције руске књижевности поново узели маха. Колико то наше представе сиромаши могло се осетити и на примеру А. Кушнера, који је, иако одавно признат као један од великих лиричара, прву књигу на српском језику доживео тек ових дана... Надам се да ће читаоци у "Антологији" видети још много таквих примера... Ја сам, иначе, у сва три тома настојао да дођем до једне кохерентне поетски живе целине, која ће читаоце, као и наше издаваче, подстаћи и на детаљније ишчитавање појединих песника, као и на евентуално разуђивање наше слике хиљадугодишње руске лирике.

Који је период руске лирике Вама посебно драг, ком се песнику и данас враћате?

Ја сам књижевни историчар: понесе ме свако дело из кога зрачи енергија, и сваки прави песник, без обзира на његову припадност овом или оном времену, овој или оној поетици. Враћам се, дакле, сваком добром песнику – од најстаријих до најмлађих.

Преводите и руску прозу: шта је за Вас као преводиоца захтевније, стих или роман?

Ако се превођењу приступи са разумевањем, свако истински вредно књижевно дело, без обзира на то да ли је у прози или у стиху подједнако је захтевно. Иначе, преводиоци без довољно разумевања оригинала и без књижевног дара, чешће се прихватају превођења прозе него поезије.

Да ли тренутно преводите са руског, или сте изабрали нешто ново са украјинског, грузијског, белоруског?