Пред Бајдена с пакетом мера

Предстојећа посета потпредседника САД Џоа Бајдена важан је моменат у српско-америчким односима. Прво, зато што је ово највиши амерички државник који је посетио Београд у последњих скоро 30 година, и друго, зато што Бајден долази релативно рано као представник нове администрације, што је сигнал да та администрација намерава да се озбиљније посвети Балкану.

Из познатих разлога, многи ће на Бајденову посету гледати с дозом скептичности, подозрења, а вероватно и са извесном одбојношћу и непријатељством. Међутим, успешна и ефикасна спољна политика креира се на основу хладнокрвног разумевања ситуације и калкулација шта је за кога корисно у будућности. У том смислу, намеће се питање како српска спољна политика може најефикасније да искористи ову посету да колико-толико промени преовладавајуће гледиште америчких политичара према Србији. Неки вашингтонски коментатори још пишу да „сви проблеми на Балкану потичу из Београда”. Бајденова посета прилика је да се битно утиче на такво разумевање ситуације.

Потпредседника САД ће интересовати разне теме, али највише однос између Београда и приштинских власти, сарадња Београда са Хашким трибуналом, и ставови Београда о могућим даљим проширењима НАТО-а. Србија има јаке позиције у овим разговорима. Србија је углавном веома паметно и одговорно реаговала на унилатерално проглашење независности Косова и нико не може да оспори једној земљи да мирним политичким и правним средствима брани свој територијални интегритет, поготово када већина земаља у свету очигледно подржава њене ставове. Такође, одличан гест председника Тадића да помогне Сарајеву током енергетске кризе прошле зиме и Караџићево изручење Хагу прошлог лета могу веома добро да се искористе као докази да Београд искрено жели да буде позитиван фактор у региону.

Београд, међутим, треба да искористи ову шансу да покаже да му је, и поред регионалне кризе, коју је испровоцирала косовска декларација о независности, још увек стало да се на јужном Балкану тензије што више смире. Најбољи начин да Београд импресионира Бајдена био би да преузме иницијативу у разговорима и да српски саговорници предложе пакет мера који би допринео нормализацији на терену. Наравно, Србија не може (и не треба) да предложи било какве потезе који би имплицирали признање независности јужне покрајине. Српска страна, међутим, требало би да предложи оно што би Бајдена убедило да Београд искрено жели што већу нормализацију ситуације за обичне људе. Београд, такође, требало би да припреми низ предлога о томе како Србија намерава да успешно испуни своје обавезе према Хашком трибуналу.

Овде не треба игнорисати чињеницу да би и Бајден волео да по повратку у Вашингтон обавести свог шефа да је његова посета Србији била успешна, да је успоставио добре односе са српским колегама и да се враћа из Београда с низом идеја и предлога како Обамина администрација може да унапређује стабилност на Балкану.

Поред косовског питања, Обамина политика на Балкану ће се концентрисати на спровођење уставних реформи у БиХ. Ово не треба да буде разлог за било какав аларм. Чини се да је већи проблем сада у томе што је политички капитал премијера Републике Српске Милорада Додика нагло опао. Не баш тако давно, Ричард Холбрук је говорио да је Додик „најперспективнији млади политичар своје генерације у Босни”. Сад се Додик сматра опасним националистом који жели да подели Босну. Додик је у великој мери сам крив за овај преокрет, јер константно пада на јефтине политичке трикове које му припрема Харис Силајџић. Уместо да одговори на Силајџићеве провокације тиме да он потпуно подржава интегритет БиХ, миран суживот њених грађана и дух Дејтонског споразума, Додик употребљава реторику која можда годи неким гласачима у Прњавору, али има веома лош одјек у Вашингтону и Бриселу.

Бајден ће вероватно тражити да Београд да јасне сигнале да не подржава било какав авантуризам у Босни. Као један од гаранта Дејтонског споразума, Београд би требало да охрабри Бајдена да Србија у потпуности подржава независност БиХ и да жели да у потпуности унапређује добросуседске односе са свим њеним народима.

Наравно, и најбоља воља Београда да поправи односе са Вашингтоном неће бити од користи уколико су људи у садашњој администрацији, а понајвише Хилари Клинтон, Ричард Холбрук, и сам Бајден, „генерали који воде прошли рат”. Оставимо по страни то што та екипа никад у ствари није разумела праве узроке проблема из деведесетих. Већа је опасност сада да они не разумеју да је ситуација у југоисточној Европи квалитативно другачија од оне од пре десет година, и да то такође захтева нови амерички однос према балканским проблемима, а понајвише према Србији. Задатак и изазов за Београд у наредних неколико дана биће да убеди Бајдена и његове колеге да се стварно суочавају с новом и позитивнијом ситуацијом на Балкану, и да политика Београда заслужује велики „кредит” за тај преокрет.

заменик директора Хариман института Колумбија универзитета, Њујорк