Погледај и види: насиље

Резултати истраживања невладиних организација који су били представљени током прошле недеље на Округлом столу поводом 25. новембра, Међународног дана борбе против насиља над женама, показују да свака трећа жена у Србији трпи физичко насиље, да свакој четвртој прети насиље, да у више од 92 одсто случајева породичног насиља починилац је супруг или партнер, а да сваке недеље у Србији једну жену убије партнер или бивши партнер!

Обично се након оваквих информација ставља знак узвика као израз (очекиваног) негодовања и згражавања, као показатељ цивилизоване реакције на оно што се сматра неприхватљивим обликом понашања. Међутим, како се испоставља, ретко када тај знак узвика означава недвосмислену колективну аутентичну реакцију освешћивања насиља јер, да је заиста тако, ова статистика би сасвим другачије изгледала. Суптилни механизми ретроградне патријархалне идеолошке матрице који, додуше у другачијем кључу у односу на прошла времена, и даље креирају оквире савремене културе, чине све да жртве насиља и активисти (п)остану невидљиви у систему, а да се активизам узвичника неутрализује у равнодушности тачке.

Више од чињеница

Изложба "Offbeat: погледај и види насиље према женама" кустоса Маје Ћирић, а на иницијативу Аутономног женског центра и у оквиру светске кампање "16 дана активизма у борби против насиља над женама" од 25. новембра до 10. децембра у Галерији СКЦ-а у Београду, проблематизује механизме који производе насиље, указујући на односе доминације, моћи и насиља, као и на чињеницу да насиље никада није изолована ситуација, појединачан догађај, већ комплексна мрежа друштвених односа који се међусобно одређују и уређују једни другима. Радови 16 ауторки из земље и иностранства: Селде Асал, Ченгјао Хе, Биљане Ђурђевић, женске уметничке групе Герила гирлс, Иване Кличковић, Еуфросиније Керсновске, Априлије Лужар, Грејс Ндириту, Ане Пераице, Невене Поповић, Јоване Попић, Милице Ружичић, Ан-Мари Шнајдер, Иване Смиљанић, Хито Штејерл и Александре Здравковић баве се симптомима насиља, на директан или индиректан начин тематизују атмосферу која генерише насиље као његове ефекте у контексту различитих (микро)култура из којих потичу, живе и/или раде.

Дакле, проблем насиља се у њиховим радовима не исцрпљује кроз фактографски приступ, илустровањем проблема путем призора самог чина испољавања насиља и његовим директним последицама. Фактографија је сирови материјал који на баналан и бруталан начин презентира чињенице, чија се једносмерна интерпретација темељи и потврђује на постојећим стереотипима. Уметност је, пак, дискурзивна пракса за коју се претпоставља да поседује капацитет заузимања другачијег погледа, другачије перспективе и у том смислу способност ексцентричне интерпретације фактографије којом указује на механизме којима култура располаже и користи у формирању значења, вредности и конвенција.

Феминистичка уметност је дискурзивна пракса која се темељи на радикалним стратегијама и која тематизује и проблематизује механизме уз помоћ којих култура интерпретира биологију, друштвено нас позиционира као жене и мушкарце и у складу са родном позицијом нам даје, ограничава или укида могућност деловања. Феминистичка уметничка пракса није термин који означава хомогену групу или фиксирано место (маргина), већ пре мрежу интервенција, континуирану праксу дестабилизовања идеологије искључивања, доминантног дискурса и централних позиција.

Активизам у јавној сфери

Изложба "Offbeat..." је догађај који, смештен између два датума, којима се на међународном нивоу обележавају, с једне стране, борба против насиља над женама, а, са друге, људска права, доводи у директну везу ове две велике теме и указује на њихове контроверзне ефекте у савременој култури. Такође, изложба има потенцијал активистичке интервенције у јавној сфери, тако неопходне у клими обнављања и неговања неоконзервативних вредности које неке облике дискриминације и насиља, као и асиметричне позиције, нормативизују, објашњавајући их као сасвим "природне" и потпуно "нормалне". У овом контексту, хетерогени медијски карактер радова, од традиционалне слике (Ђурђевић, Кличковић, Смиљанић) и цртежа (Кресновскаја), преко објеката (Поповић, Ружичић), фотографија (Попић, Ченгјао) до видеа и видео инсталација (Асал, Ндириту, Лужар, Шнајдер), филма (Штејерл), активистичких пројеката (Герила гирлс, Пераица), перформанса (Лужар) и инсталација (Здравковић), може да се сагледава и као рефлексија феминистичке утемељености на политици плурализовања.

Чињеница да је поставка изложбе смишљена за други и већи, простор, а да је на крају реализована у мањем, заправо је допринела да се изложба прати као веома густ текст састављен из фрагмената који говоре о различитим искуствима истог догађаја. Изостанак простора међу радовима производи мобилизујућу тескобу. Згуснути, ови радови, који иначе на неконвенционалан начин мапирају проблеме, постављају питања, иницирају дискусију, демистификују позиције и искуства жртве, демистификују стереотипе и друштвено-културне конструкте који концептуализују и дефинишу однос друштва према чину насиља, онима који насиље изводе и према онима који насиље вољно или невољно трпе, сада све то раде далеко интензивније, заправо једни друге подржавају и чине видљивијим, стимулишући свест о комплексности насиља и ургентној потреби да се свако од нас, адекватно, изван стереотипа и на микроплану, ангажује у примерима испољеног насиља или у процесима његове превенције.