Утабан пут од пророка до жртвеног јарца

Синиша Гогић је трећи тренер који води фудбалере Црвене звезде у овој сезони, шести у последње две године, а већ 13. у овом веку. Да „потроши” толико стручњака од оснивања Звезди је требало 30 година.

Данас је подвиг да тренер „преживи” целу сезону, а они који су у новије време опстали две године на клупи „црвено-белих” су реткост. И ту је некако после Барија све кренуло другачије него до тада.

Шта је важније: стварање екипе или маркетинг

А Бранко Станковић се пре двадесетак година (23. децембар 1988) јавно чудио после свог смењивања:

„Овај Извршни одбор је за годину и по дана, откако му тече мандат, сменио два тренера. Зато, мора се знати шта је Звезди важније: стварање екипе или маркетинзи и трговачки послови”.

Тада је један од оснивача клуба и најславнијих његових фудбалера, а уз то и први тренер који је „црвено-беле” довео до европског финала (Куп Уефе 1979), своју прес-конференцију најавио речима да ће да покаже како се чува углед Звезде. Тада је то био гром из ведра неба, јер Црвена звезда није имала обичај да смењује тренере у току сезоне и мада је ово било по завршетку јесењег дела, ипак је падало у очи (како је кренуло ускоро неће бити изненађење ни да се тренери мењају у полувремену):

„Рекао сам да су ми радне намере спортске, да ме судије не интересују и да с њима нема сарадње. То је наишло на отпор Извршног одбора. Сматрао сам и сматрам да су такве методе штетне за југословенски фудбал”.

Чувени Амбасадор је изнео и запажање које је за њега, старог фудбалског лава, било крајње необично у Црвеној звезди:

„Два и по до три месеца после тога већ нисам био у могућности да имам утицај на играче као они који купују и продају играче, а не подлежу никаквој одговорности кад нема успеха. Почела су и нека сумњива суђења на нашу штету. Покушао сам да убедим играче да Црвена звезда мора да се служи само спортским средствима. Гледали су ме као бели зид.”

Уместо њега је постављен Драгослав Шекуларац, вечити несташни дечко, који управо због тога дуго чекао на шансу у Звезди. Остао је годину и по, јер, мада је освојио „дуплу круну” 1990, због инцидента у Келну није могао да води у Купу шампиона екипу, која је с Љубомиром Петровићем постала европски првак. И од тада почиње невиђена тренерска вртешка.

После историјског тријумфа Звездин тренер је отишао у иностранство, а на његово место је доведен Владимир Поповић, бивши капитен клуба. Он је Звездиној ризници додао и Интерконтинентални куп, а мало је недостајало, па да упркос немогућим условима (због рата у Југославији европски првак је као домаћин играо у Бугарској и Мађарској) доведе Звезду поново у финале Купа шампиона.

На почетку наредне сезоне и он је отишао преко океана и онда се на Звездиној клупи ређају и знани и незнани, и успешни и почетници, и они с којима су прављени планови на дуге стазе и они за које се одмах знало да су привремена решења. Ево ко је све водио бившег европског првака: Милан Живадиновић, Љубомир Петровић, Владимир Петровић, Војин Лазаревић, Милорад Косановић, опет Војин Лазаревић, Милољуб Остојић, Славољуб Муслин, Зоран Филиповић, поново Славољуб Муслин, још једном Љубомир Петровић, Ратко Достанић, први странац у Звезди Валтер Зенга, Душан Бајевић, Бошко Ђуровски, Милорад Косановић други пут, Александар Јанковић, Чех с италијанским пасошем Здењек Земан, Македонац Чедомир Јаневски и сада као вршилац дужности Синиша Гогић.

Смењивани су и они који су освојили „дуплу круну” или нису изгубили утакмицу у првенству. „Бисер” је био и смена пре почетка шампионата.

Задатак за бивше Звездине фудбалере

А како је некада било? Ево како је то представљено у Звездиној споменици из 1960:

„О фудбалерима Црвене звезде брине се клупска техничка комисија, или, популарније, „технички штаб” са др А. Обрадовићем на челу. Ова институција представља извесну новину у руковођењу фудбалским екипама код нас, и то тело је састављено од одличних познавалаца фудбала: М. Павића, Б. Ралића, Р. Митића, Љ. Спајића, П. Ђајића, М. Миљанића и Т. Живановића. Карактеристично је за ову екипу да су то све углавном млађи, али веома талентовани и вредни људи. Ини систематски прате достигнућа у савременом фудбалу и о њима имају и подједнака схватања. Задатак овог штаба јесте: оспособљавање Звездиних фудбалера, почев од 12-огодишњих пионира до првотимаца, и то на принципима најсавременијих метода модерног фудбала и искустава стечених у клупској средини, последњих година. Овај рад се стално усавршава, па се с правом очекује да уложени напори – стварање одређене фудбалске школе, карактеристичне за Црвену звезду – уроде пуним плодом, и да се, кроз стручна остварења, у догледној будућности, из сопствених извора оспособе првокласни фудбалери достојни традиције и угледа Звездиног имена”.

Потврда да ти задаци могу да се остваре јесте тим који је створио Миљан Миљанић. У коме су били углавном играчи који су баш у Црвеној звезди закорачили на прволигашку сцену. То је онај тим који је три пута узастопно био првак државе (1968-1970) и несрећно испао у полуфиналу Купа шампиона 1971.

Ако постоји задатак над којим би бивши Звездини играчи морали да се замисле онда је то овај: да ли је могуће да међу њима нема десетак дораслих томе да буду њени тренери? И то не само први тим, него и подмладак. Мора ли Звезда да увози играче на вагоне или у милионском Београду и још негде у Србији може успешно да се бави домаћом производњом?

Без решења на та питања Звезда ће и даље да личи на пролазну станицу за фудбалере. А тренери ће ићи већ утабаним путем: стизаће као пророци, а одлазиће као жртвени јарци.

Сутра: Новинари не носе дресове, али...

Иван Цветковић