Место где се срећу Сизиф и Дон Кихот

У Београд сам се доселио пре шест година. Иако је моје пресељење било нужно, нисам се навикао на нову средину. Однедавно сам, међутим, почео да увиђам да је мој анимозитет према граду унеколико неоправдан. Као и ја, већина људи која овде живи допутовала је однекуд. Зато сада себи говорим „шта је, ту је”, и схватам да је град у коме тренутно живим, мој град.

Када сам се скућио на Дорћолу, у насељу Мика Алас, почела је и моја борба против смећа, која је касније попримила сизифовске, митолошке размере. Како свако донесе у нову средину неке своје навике (дуван-чварке, ракију, начин говора, обичаје или шта друго) и ја сам одлучио да новим комшијама дам нешто што сам имао код куће: травњак.

Убрзо сам, међутим, схватио да је ово веома амбициозна замисао. За овдашње „солитерске” људе, који су далеко од тла, и од којих неки шетају обувене кучиће (стављају им нарочите назувице, ваљда да се не би по повратку разносила прљавштина по стану), идеја је била несхватљива. Манично прање руку ових шетача паса, када уђу у своје станове, не даје резултате, а деконтаминациона „Мажино-линија” брзо попушта пред јуришом прљавштине из околине.

Прво сам скупљао разно ђубре око зграде (кад год га је било), у свако доба дана. Старији комшија препоручивао ми је да обавезно ставим рукавице кад ово радим да не бих зарадио неку болештину. Скупљање је било свакодневно. Пошто су, коначно, због моје иритирајуће упорности, суседи престали да ме бодре и почели испитивачки да ме посматрају, решио сам да ђубре на нашем травњаку скупљам ноћу.

Једне ноћи, док сам обављао свој ритуал, комшиница са другог спрата, не препознавши ме у мраку, гађала ме је, уз галаму, неким тежим предметом (на срећу, није ме погодила). Мислила је, каже, да јој неко злонамеран квари хранилице за мачке, које је поставила у жбуњу.

Како је после уклањања смећа почело да се назире тло, а оргије пластичних кеса да бивају све ређе, неке комшије почеле су да разумеју моју активност. Сада је већ било двоје скупљача, а међу станарима је почео да влада тихи ентузијазам. Зато смо кренули и са другим кораком: окопавањем и сађењем траве. Сизиф је коначно стигао до врха брда!

Али брдо не би било брдо да нема падине и са своје супротне стране…

Једно јутро, нас двоје скупљача почели смо са окопавањем. Овом приликом подсећамо на кажњенике у каменолому, пошто је земља тврда као стена. Разне предмете, који би и археолозима пробудили интересовање, вадили смо. Коначно, уморни, схватили смо да ово не можемо сами, да нам је потребна помоћ људи из ЈКП „Зеленило”.

Од тог тренутка, даљи сплет околности поприма донкихотовску димензију: писмима и телефонским разговорима као да се обраћамо имагинарном саговорнику, еху у бунару, од кога нема одговора ни на наше усрдне молбе, ни на врисак! То је, дакле, на делу та фамозна Хабермасова комуникативна теорија, на којој се у последње време толико инсистира у тумачењу друштвених збивања!?

Зато се одлучујемо за герилски вид борбе! Из Гроцке зовемо савезника са тешким наоружањем – мотокултиватором, који нам (за одређену своту новца) помаже да остваримо пробој фронта! Сами садимо траву и затим посматрамо стидљиво помаљање зелених кличица…

Смирујући осећај када заливате траву и шетате по њој, непоновљив је. Постаје вам јасан Бетовенов мотив да напише „Пасторалну симфонију”, схватите природу силе која је нагнала једног Едварда Грига да у нотни систем сложи „Јутро” из „Пер Гинта”…

Недавно, док сам опет ишао смећу у походе, пришла ми је једна старија жена из краја. Рекла је потпуно саосећајно: „Џаба ти било, комшија! Ти си један, нас је стотина!”.Све је, изгледа, „џаба”, само Сизиф није џаба Сизиф...

Дипл. инж.арх., асистент на Департману за урбанизам Архитектонског факултета